Iako se praznuje 8. aprila/ 26. marta, Sveti arhangel Gavrilo ima i svoj saborni dan 26/13. jul, kada se slave njegova javljanja i čudesa kroz svu istoriju ljudskoga spasenja, kako podučava vladika Nikolaj (Velimirović) u "Ohridskom prologu.
Arhangel Gavrilo jedan je od sedam velikih angela. Njegovo ime označava krepost Božju, a njegova služba je blagovešće ljudskog spasenja. On se javio Mojsiju i saopštio mu kako je stvaran svet i sve ostalo što je Mojsije kasnije zapisao u knjizi Postanja; javio se proroku Danilu; svetoj Ani sa obećanjem da će roditi Devu Mariju. Prvosvešteniku Zahariju saopštio je vest o rođenju Jovana Krstitelja. Devi Mariji javio se u Nazaretu donosići blagovest da je odabrana da rodi Gospoda Isusa Hrista, kome se javio u Getsimanskom vrtu. Javljao se i pravednom Josifu, pastirima iz Vitlejema, ženama mironosicama...
Smatra se da je ovaj letnji praznik ustanovljen na Svetoj Gori u 9. veku, za vreme careva Vasilija i Konstantina Porfirogenita i patrijarha Nikole (Hrisoverga) posle javljanja arhangela Gavrila u jednoj od karejskih kelija, gde je ovaj Božji blagovesnik prstom po kamenu ispisao pesmu Bogorodici "Dostojno jest". U narodu se ovaj praznik naziva letnji Aranđelovdan, veoma se poštuje i mada nije "crveno slovo" zabranjuje se skoro svaki posao.

Sveti Arhandjeo Gavrilo

(13. jul.26. jul) 

Tropar, glas 4:
Nebesnih vojinstav, Arhistratiže,
molim tja prisno mi nedostojniji,
da tvojimi molitvami ogradiši nas
krovom krilu neveščestvenija tvojeja slavi,
sohranjaja nas pripadajuščih prilježno i vopijuščih:
Ot bjed izbavi nas, jako činonačalnik višnjih sil.

Manastir Vujan slavi ovaj praznik.

SRECNA SLAVA NA MNOGAJA LJETA!

21. juli

Rodjen u Jerusalimu, sa imenom Neanije, od majke neznaboske, koja ga, po ocevoj smrti, potpuno odgoji u duhu rimskog idolopoklonstva.

Kad odraste Neanije, vide ga jednom car Dioklecijan i uze na svoj dvor na vojnicku sluzbu. Kad Dioklecijan poce da progoni hriscane, posla Neanija sa odredom vojske u Aleksandriju da tamo zatre hriscane.

No, na putu u Aleksandriju desi se Neaniju nesto slicno kao nekada Savlu.

U treci cas noci bi jak zemljotres i u tom se javi Gospod: "Neanije, kamo ides, i na koga ustajes?" U strahu Neanije upita: "Ko si ti, Gospode? Ne mogu da te poznam". Utom se pokaza u vazduhu presvetao krst i od krsta dodje glas: "Ja sam Isus raspeti Sin Bozji". I jos mu Gospod rece: "Ovim znamenjem pobedjuj neprijatelje svoje, i mir moj bice s tobom".

Neanije dade da se napravi krst kakav je vide, i mesto protiv hriscana krete s vojskom protiv Agarjana koji napadahu Jerusalim. Kao pobednik udje u grad i objavi majci da je hriscanin. Izveden pred sudiju, i posle velikih mucenja bacen u tamnicu. U tamnici mu se javi Hristos, krsti ga i dade mu ime Prokopije.

Jednog dana dodjose mu na tamnicki prozor 12 zena i rekose da su i one sluskinje Hristove. Bacene su u istu tamnicu, gde ih Prokopije ucase veri Hristovoj a narocito tome kako ce primiti venac mucenicki. Tih 12 zena behu posle strasno mucene. Gledajuci to majka Prokopijeva takodje poverova u Hrista, te svih 13 budu pogubljene. Prokopije bude posecen na ovaj dan 303. godine.

Sveti Velikomučenik Prokopije

(8. jul/21. jul)

Tropar, glas 4:
Mučenik tvoj, Gospodi, Prokopij,
vo stradaniji svojem
vjenec prijat netljenij ot tebe Boga našego:
imjejaj bo krjepost tvoju mučiteljej nizloži,
sokruši i demonov nemoščnija derzosti.
Togo molitvami spasi duši našja.

U Manastiru Voljavci u selu Bresnici kod Cacka, nalazi se Hram Brvnara Sv. Velikomucenika Prokopija sa kivotom. Nova crkva ovog manastira posvecena je Sv. Petki Paraskevi. Ovo je zenski manastir na cijem celu se nalazi Igumanija Akvelina. Danas je Slava u Voljavci.

Sinoc je bilo Bdenije sa Vecernjom sluzbom i Jutrenjem, sluzio je otac Jakov iz Manastira Zice, u prisustvu veceg broja vernika i divno pojanje monahinja manastira Voljavca i manastira Zice i prisutnog verujuceg naroda.Sluzba je sluzena u Hramu Brvnari. Nakon Miropomazanja, celivanja dela mostiju Sv. Velikomucenika Prokopija i uzimanja Petohlebnice, bila je vecera u trpezariji. Danas je sluzena Sveta Liturgija sa pocetkom u 8 casova povodom praznika posvecenog Sv. Velikomuceniku Prokopiju.

 7. juli

Šest meseci pre svog javljanja u Nazaretu Presvetoj Devi Mariji, veliki Gavrilo andjeo Božji, javio se prvosvešteniku Zahariji u hramu jerusalimskom.

Pre nego što je objavio čudesno začece bezmužne device, andjeo je objavio čudesno zacece bezdetne starice, Zaharijine žene Jelisavete. Zaharija nije odmah poverovao rečima koje je čuo i ostao je nem sve do osmog dana po rodjenju deteta.

Kad su se sakupili rodjaci zbog obrezanja i davanja imena mladencu, otac Zaharija, buduci nem, napisao je na dašcici ime Jovan i istoga trenutka progovorio. Iz Zaharijinog doma koji se nalazio izmedju Vitlejema i Hevrona, raščulo se o ovim čudnim dogadjajima po celom Izrailju, te je glas stigao i do Iroda, koji je naredio da se pokolju deca po Vitlejemu.

Naredio je da pronadju i Jovana, ali je Jelisaveta uspela da sakrije dete. Razjaren Irod poslao je dželate u hram po Zahariju, i oni su ga uz put ubili. Jelisaveta je, sa svojim sinom Jovanom, uspela da pobegne i da se sakrije u nekoj pešteri. Tu je uskoro preminula i dečak je ostao sam u pustinji na staranju Boga i andjela Božjih.

Rodjenje Svetog Jovana Krstitelja

(24. jun/7. jul)

Tropar, glas 4:
Proroče i predteče prišestvija Hristova,
dostojno voshvaliti tja nedoumjejem mi,
ljuboviju čtuščiji tja:
neplodstvo bo roždšija
i otčeje bezglasije razrješisja,
slavnim i čestnim tvojim roždestvom,
i voploščenije Sina Božija
mirovi propovjedujetsja

Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova" i na događaje „posle Kosova".
Ovde reč „KOSOVO" nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389 godine.
Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane.
Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestitotvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova.
Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera". To je večito SRPSKO OGLEDALO.
Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego Svagdana kroz svu našu istoriju.
Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca.
Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom narodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo.
Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko" ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.
Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida" ni istorijskog ni duhovnog.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski idedal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista nizašta".
To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko", za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život.
Sveti Knez Lazar

(15. jun/28. jun)

Tropar, glas 3:
Krasotu vozželjev slavi Božija,
vo zemnjej tomu blagougodil jesi:
i poručenij ti talant
dobrje vozdjelav usugubil jesi.
o njemže i podvizavsja do krove,
otonuduže i mzdu boljeznej tvojih
jako mučenik prijal jesi ot Hrista Boga:
jegože moli spastisja,
pojuščim tja Lazare.

Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.
Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.
Kako onda, tako i danas Vidovdan je vododelnica ne samo srpske istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog Hrista i Carstva Nebeskog.
Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog" istoričara izgledalo i drukčije.
Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova.

Srpska pravoslavna crkva i vernici proslavljaju 3.juna Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu.

Ovaj praznik posvećen je uspomeni na Svetog cara Konstantina i njegovu majku, Svetu caricu Jelenu. Njihov kult posebno je negovan kod Grka i Rumuna. Što je kod Srba Sveti Sava, kod Grka je car Konstantin.

Konstantin Flavije Valerije, potonji car Konstantin Prvi, rođen je 274. godine u Naisusu (Nišu), od oca Konstancija Flora i majke Jelene.

Posle očeve smrti oca 306. godine od vojske je proglašen za avgusta (savladara) severozapada Rimskog carstva. Iako mnogobožac, bio je blag prema hrišćanima.

Mada je bio neuporedivo slabiji, 312. je izvojevao pobedu nad savladarom Maksencijem. Bici je prethodilo viđenje u snu časnog krsta sa rečima: "Ovim pobeđuj!". Car je u tome video volju Božiju.

Počeo je da gradi hramove u Jerusalimu, Carigradu, koji je po njemu prozvan Konstantinopolj, Rimu i Triru. Najveća zasluga mu je, što je 313. donio Milanski edikt, kojim je hrišćanima dozvolio slobodu ispovedanja vere. Kasnije se i sam krstio.

Njegova majka, carica Jelena zaslužna je što je pronašla ostatke časnog Krsta Hristovog kod Jerusalima.

Pronašavši Časni Krst i iskopavši ga, Sveta carica Jelena ga stavi na jednog mrtvaca, jer je upravo tada prolazila posmrtna povorka, te on vaskrsnu na očigled svih prisutnih. Od toga dana pravoslavna crkva praznuje taj događaj 14. septembra kao Krstovdan.

Upokojila se 330. godine, a njen sin deset godina kasnije.

Nakon završetka polufinala, u kome se Stanković zajedno sa još devet učesnika, glasovima publike i žirija, plasirao u finale "Evrosonga", održana je konferencija za novinare na kojoj je svakom od 10 finalista postavljeno po jedno pitanje.

Stanković je kao i prethodne dve nedelje privukao veliku pažnju medija koji su se posebno interesovali za njegov specifični stil.

Upitan da li ima neki savet za mlade koji žele da kopiraju njegov stajling, Stanković je odgovorio da u Srbiji ima već mnogo tinejdžera koji imaju istu frizuru kao on i da ga to čini veoma srećnim.

Ruski predstavnik Petar Nalić je objasnio predstavnicima medija da vuče korene sa Balkana i da je njegov deda, poreklom iz Bosne, takođe bio pevač, kao i da se nada da će jednog dana posetiti tu zemlju.

Predstavnik Grčke Giorgos Alkaios, na pitanje da li naziv njegove pesme "Opa" može biti moto cele Evope kako bi prevazišla aktuelne finansijske i političke probleme, odgovori je da ne treba mešati muziku i politiku. Ne sporeći da je ovo teška godina za Evropu, izrazio je nadu da će njegova pesma bar malo ljude učiniti srećnim.

Uz konstataciju da je plasman u finale Evrosonga najlepši dogođaj u njenom životu, albanska pevačica Juliana Paša rekla je da je imala osećaj kako je te večeri na sceni cela Evropa postala jedna porodica.

Ostali predstavnici su izrazili zadovoljstvo svojim uspehom u prvom polufinalu, čime su opravdali poverenje svoje zemlje i učinili sebe poznatim u celoj Evropi, a predstavnik Bosne i Hercegovine Vukašin Brajić je čak obećao da će u finalu biti bolji i da će "dati 120 posto sebe''.

U finalu 29. maja nastupiće predstavnici Bosne i Hercegovine, Moldavije, Rusije, Grčke, Portugala, Belorusije, Belgije, Albanije, Islanda i Srbije, 10 finalista koji će sutra biti izabrani u okviru druge polufinalne večeri i predstavnici zemalja direktnih finalista -Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Španije i domaćina, Norveške.

Izvor: www.blic.rs

 Za vernike Srpske pravoslavne crkve (SPC) Petrovski post pocinje u ponedeljak 31. maja, ustanovljen u slavu svetih apostola Petra i Pavla i ostalih apostola koji su se posle silaska Svetog Duha postom i molitvom pripremali za hrišćansku propoved.

Post počinje uvek u sedmici posle Trojične nedelje i praznika Silaska Svetog Duha na svete apostole, poznat je i kao Apostolski i Letnji post, a završava se uvek 12. jula, na Petrovdan, praznik koji je posvećen svetiteljima Petru i Pavlu.

Dužina posta je različita i zavisi od datuma proslave Duhova ili Pedesetnice koji spada u pokretne praznike povezane za Vaskrs.

Najduže može trajati šest nedelja i najkraće jednu sedmicu i jedan dan. Petrovski post spada u jedan u četiri najveća godišnja posta koje SPC propisuje svojim kanonima.

Najduži je Veliki ili Časni post koji se završava praznikom Vaskrsenja, a potom Božični post koji takođe traje više nedelja i završava se praznikom Hristovog Rođenja.

Osim Petrovskog, u letnjem periodu se poštuje i Gospojinski post, pred Veliku Gospojinu, praznik Vaznesenja Bogorodice. Pravoslavni hrišćani dobrovoljno donose odluku o poštovanju posta, a tim podvigom se postiže očišćenje duše i tela.

Svrha posta, kako kažu pravila vere, ne može se postići samo uzdržavanjem od mrsne hrane, već i uzdržavanjem od loših misli, reči i dela i uz obaveznu molitvu, po uzoru na Spasitelja koji je postio u pustinji i čiji su primer potom sledili Bogorodica i apostoli.

Sveti Jovan Lestvičnik, veliki učitelj vere, zapisao je u svojim poukama da je "Post gašenje plamena telesne požude, odstranjenje rđavih misli, spas od ogrubelosti, olakšica sna".

U narodu vlada uverenje da onaj ko može da se uzdrži od prekomernog jela, ima snage i da se uzdrži od zlih misli i dela.

 Silazak Svetog Duha na apostole - Duhovi - Sveta Trojica

Posle Vaznesenja Hristovog na nebo (Spasovdan), koje se dogodilo u 40. dan po Vaskrsenju, učenici NJegovi ostadoše u Jerusalimu. Oni su se zajedno okupili u jednom domu i tu su se skupa molili Bogu, očekujući sa nestrpljnjem obećanog Učitelja, Duha Svetog, Koji od oca ishodi. U to vreme oni su, posle molitve, kockom izabrali Matiju, i uvrstili ga u red dvanestorice apostola, na mestu Jude Iskariotskog, koji je izdao Gospoda.

Crkva sv. Apostola, Silazak sv. Duha, sredina XIII v.

Na dan Pedesetnice svi koji verovaše u Isusa Hrista, bejahu zajedno. Iznenada postade huka sa neba, kao duvaše vetra, i napuni svu kuću gde su sedeli apostoli. Srca apostola napuniše se straha i radosti. Ujedanput pokazaše im se jezici kao ognjeni, i stade po jedan na svakoga od njih. A svaki od njih oseti, kao da se preporodio. To je Duh Sveti sišao na njih.

Neobična huka koja je ispunila kuću, u kojoj su se nalazili verni, privukla je pažnju naroda u Jerusalimu. Ogromna gomila naroda sabra se oko kuće. U ovoj gomili ljudi bilo je naroda sa svih strana, jer se na dan Pedesetnice, jevrejskog praznika, skupljao veliki broj naroda iz okolnih mesta na molitvu u hramu. Tada na krov izađoše učenici Hristovi, i nadahnuti Duhom Svetim počeše propovedati. Počeli su govoriti na jezicima, koje do tada nisu znali. Narod se čudio otkud oni sada govore različite jezike, a do juče nisu znali ni jedan drugi osim svojeg jezika, a sada svako u narodu čuje propoved na svome jeziku.  Mnogi su se čudili šta je ovo biti jer su prepoznali čudo u ovome, oni koji ovo nisu shvatili podsmevali su se govoreći da su se "nakitili vina". Tada apostol Petar objasni narodu, da je ovaj neobičan događaj potekao otuda, {to je Duh Sveti sišao na njih, kao {to su predskazali proroci, i {to je Isus Hristos, koga su Judejci raspeli, vaskrsao iz mrtvih. Propovedi Petrovoj svi su se divili, a toga dana poverova 3000 qudi koji su se tada i krstili (Dap. 1, 12-26; 2, 1-41).

Nade Hristovih učenika, ovim događajem, se ispuniše. Dan Pedesetnica u koji je bio utvršen Stari Zavet, postao je dan utvrđenja Novog Zaveta. I zato se ovaj dan proslavlja kao rođendan Crkve. Od ovoga dana su apostoli počeli propoved spasonosne Hristove nauke. Na taj dan su se krstili prvi hrišćani i od tada je iz dana u dan hrišćana bilo sve više i više. Carstvo Hristovo na zemlji počelo se svima otkrivati.

Ovaj praznik ima više imena a svako ime ima svoje značenje:

Pedesetnica - ima dva značenja: 1. silazak Svetog Duha na apostole, dogodio se na jevrejski praznik Pedesetnicu koji se praznovao u Starom Zavetu; 2. silazak Svetog Duha na apostole dogodio se u pedeseti dan po Vaskrsenju Hristovom.

Duhovi - Ovo ime je po trećem licu Svete Trojice, Svetom Duhu koji je na ovaj dan sišao na apostole.

Trojice - Na ovaj dan se javlja treće lice Svete Trojice, Duh Sveti, po obećanju Hristovom, a Koji od Oca ishodi.

Zelenilo koje se na današnji dan stavlja po podu crkve, je otuda, što se silazak Svetoga Duha dogodio na jevrejski praznik Pedesetnicu, kada su Jevreji kitili svoj hram i svoje kuće grančicama, zelenom travom i cvećem. To ih je podsećalo na vreme kada je narod preko Mojsija dobio Božiji zakon ispisan na tablicama. Takođe i na ono kada su Jevreji posle egipatskog ropstva lutali po pustinji i bili prisiljeni da žive u kolibama od granja i lišća. Ovaj jevrejski praznik je praslika današnjeg praznika koji mi slavimo. Pošto je na taj dan i kuća apostola bila ukrašena zelenilom, a i kuće prvih vernika koji su se na današnji dan krstili, prvi hršćani su počeli ukrašavati svoje domove na današnji praznik. Tako se ovaj običaj prenosio s kolena na koleno kroz sve vekove do dana današnjeg. Venčiće koji se danas ispletu naš narod nosi svojim kućama i njime ukrašava slavsku ikonu.

Spasovdan

Tropar (glas 4): Voznesalsja jesi vo slavje Hriste Bože naš, radost sotvorivij učenikom, objetovanijem svjatago Duha, izvješčenim im bivšim blagoslovenijem jako ti jesi Sin Božij, izbavitelj mira.

Žitije Svetog I Bogonosnog oca našeg Vasilija, Ostroškog Čudotvorca, mitropolita Zahumskog

Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom Svoje svetitelje, koji će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše Svoje svetitelje, u kojima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše. Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraju zemlje Srpske u svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu svetosavskom, dade Bog u teško doba Turskog ropstva ovog svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i Zahumskog.

Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.

Sveti Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610. godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti. Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više mislilo o Bogu i duši, nego o zemaljskim i prolaznim stvarima. Druga škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio metanija i pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim, verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše. Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba. No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima.

Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u kojem iguman beše Stojanov stric Serafim^. Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca, a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom življenju, te zato željaše da se zamonaši.

U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda preće u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije.^[2] Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikoj jerarha Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na Cetinju. Ali uskoro izmeću njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.

U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.

Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom "rajina bogomoljca", kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.

Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake, i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite. Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskim crkvama. Za ovaj nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se ukloni iz toga kraja.

Ovoga puta on odluči da otputuje u Svetu Goru, u taj svetionik Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu pećskom Paisiju Janjevcu (1614-1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom i čemernom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini, o njihovom stradanju pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj. Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.

Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana. Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u srpskom manastiru Hilandaru, meću srpskim monasima. Po povratku iz Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu.^[4] Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve u tim teškim i preteškim vremenima.

Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i uopšte projavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga. Pri tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu, tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome boravljaše.

U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648-1656. g.), koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo). U toj gramati on pisaše:

"Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiju Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne".

Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska,  na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije Sokolović (1557-1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu Onogošku, mitropoliju, ali ne preće odmah u Onogošt (Nikšić), nego za neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj arhipastirski rad.

U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga. Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.

O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao, osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.

U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana.   Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća, on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega. Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.

Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove molitve i proslaviše za to Boga.

Sveti velikomučenik Georgije - Đurđevdan

Izvor: SPC

Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.

Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu (ep. Nikolaj)." Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu (žrec je neznabožački sveštenik), koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.

Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju." (ep. Nikolaj).

Na ikonama se sv. Đorđe predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada strašnu aždaju, a nešto dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Mada je narod ispleo mnoge legende oko imena sv. Đorđa, on se u stvarnosti i zemaljskom životu nije borio sa aždajom i spasavao carsku kćer. Aždaja na ikoni, simvolično predstavlja mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe ju je pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac neznaboštvu. Deset godina posle smrti sv. Đorđa, car Konstantin je zabranio progone hrišćana, a hrišćanska crkva je postala zvanična crkva u rimskoj imperiji. Neki tumače predstavu aždaje i kao simvoličnu predstavu cara Dioklecijana, koji je zbog svojih krvavih dela u narodu ostao upamćen do dana današnjeg, pod imenom: "Prokleti car Dukljanin".

Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti Đorđe (Georgije), i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, ( 23. aprila, odnosno 6. maja), slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija". Ovaj dan narod zove Đurđevdan, a jesenji praznik (3. novembra po starom, odnosno16. novembra po novom kalendaru), naziva se Đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jego."

Sveti Georgije

(23. april/6. maj)

Tropar, glas 4:
Jako pljenih svoboditelj,
i niščih zaščititelj
nemoščstvujuščih vrač,
carej poborniče,
pobjedonosče, velikomučeniče Georgije,
moli Hrista Boga
spastisja dušam našim.