Homeopatija je sistem lečenja koji se koncentriše na lečenje kompletne osobe specifičnim i blagim metodama, svojstvenim za tu osobu. Reč “homeopatija“ je izvedena iz dve grčke reči: homoios (sličnost) i pathos (patnja).

Praznik Svetog Save, osnivača autokefalne Srpske crkve i njenog prvog arhiepiskopa, koji je svojim zaslugama uveden u red najpoštovanijih svetitelja, biće obeležen danas u pravoslavnim hramovima i obrazovnim ustanovama u Srbiji.

Novoimenovani patrijarh srpki Irinej služiće prazničnu liturgiju u Sabornom hramu Svete Trojice u Nišu, a episkop hvostanski Atanasije u beogradskom Spomen-hramu Svetog Save.
Praznik će biti proslavljen i na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, najvišoj obrazovnoj ustanovi SPC, u čijoj će kapeli Svetog Jovana Bogoslova liturgiju predvoditi episkop bački Irinej. U amfiteatru Fakulteta SPC biće održana tradicionalna praznična akademija, na kojoj će biti uručene diplome i priznanja studentima.

Na ovaj praznik Srpska pravoslavna crkva daje pomen svetitelju Rastku Nemanjiću, najmlađem sinu srpskog župana Stefana Nemanje.
Sveti Sava je preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle diplomatske misije za prijateljsku bugarsku arhiepiskopiju, koja je njegovom zaslugom dobila samostalnost.
Prema zapisima tog vremena, glas o smrti svetitelja stigao je u Srbiju 27. januara, pa se SPC na taj dan seća svog prvog arhiepiskopa, u čiju se slavu služe liturgije u svim hramovima u zemlji i rasejanju.

U Srbiji je Sveti Sava školska slava i gotovo da nema škole i obrazovne ustanove koja ne obeležava praznik svog zaštitnika, velikog diplomate i državnika, čije se vreme u srednjovekovnoj istoriji smatra zlatnim vekom srpskog preporoda.

Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. u Zemunu, odakle se brzo proširila u sve srpske zemlje, a himnu Svetom Savi prvi put je u Segedinu 1839. izveo lokalni crkveni hor. Savindan je za školsku slavu proglašen u januaru 1840. godine, u tadašnjoj Kneževini Srbiji.
Rastko Nemanjić je je veoma mlad, oko 1192. godine, otišao na Svetu Goru, monaški postrig primio je u manastiru Vatoped, a odatle je, kao monah Sava, započeo put duhovnog uzdizanja srpske države i razgovore sa carevima, patrijarsima i najvećim duhovnicima i filozofima tog vremena.
Iako rukopoložen za arhimandrita, Sava je i dalje brinuo o srpskoj državi, vodeći skladnu spoljnu politiku velikog diplomate i dobrog poznavaoca prilika na Balkanu i u Mediteranu.

U najveća dela svetog Save ubraja se osnivanje manastira Hilandar na Svetoj Gori, koji je pod njegovom duhovnom zaštitom postao najveća srpska carska lavra i stožer svih obrazovnih delatnosti i duhovnog usmeravanja srednjovekovne srpske države. Sava je Hilandar podigao sa svojim ocem Svetim Simeonom, a dozvolu za osnivanje dobio je od vizantijskog cara Aleksija III Anđela.
Gradnja manastira je počela 1198. godine, a nešto kasnije, u Carigradu, Rastko Nemanjić je dobio i carsku povelju o srpskom Hilandaru, kojom je srpski manastir dobio samostalnost i položaj carske lavre.
Monah Sava dobio je carsko žezlo da upravlja Hilandarom, odakle je sa ocem Simeonom upravljao državom i srpskim prestolom. U Hilandaru je rođena ideja o samostalnoj srpskoj crkvi i slobodnoj srpskoj državi koje su, kako beleže istoričari tog vremena, stavljene pod zaštitu Svete Gore i njene vladarke Bogorodice.

Kao vešt diplomata Sava Nemanjić je uverio cara Teodora Prvog Laskarisa i ondašnjeg vaseljenskog patrijarha Manojla Saratena da je samostalnost srpske crkve u interesu pravoslavnog misionarstva.

Zvona na Sabornoj crkvi oglasila su se oko 14 časova i 20 minuta, što je označilo da je izabran 45. patrijarh.

Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej niški izjavio je da je njegov izbor bila volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora.
"Na tu časnu i tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme", rekao je vladika Irinej neposredno po izboru, prenosi Tanjug.

Mitropolit-crnogorsko primorski Amfilohije, Irinej bački i Irinej niški bili su među trojicom kandidata koji su dobili natpolovičnu većinu u prvom krugu izbora na današnjem zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, rečeno je Tanjugu u Srpskoj patrijaršiji.
Kovertu sa imenom patrijarha izvukao je arhimandrid Gavrilo iz manastira Lepavina u Hrvatskoj. 

Zbog toga sto je Jovanova glavna uloga u zivotu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom.

Za ovaj dan vezuje je jos i dogadjaj sa rukom Pretecinom.

Jevandjelist Luka pozeleo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posecen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji cuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. 

Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najvise svecara ima ovoga dana, 7. jan. Medju licnostima jevandjelskim, koje okruzavaju Spasitelja, licnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po nacinu svoga dolaska u svet tako i po nacinu zivota u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krstenja Mesije, i tako najzad po svome tragicnom izlasku iz ovog zivota.

On je bio takve moralne cistote, da se vaistinu pre mogao nazvati angelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim covekom.

Od svih ostalih proroka sv. Jovan se razlikuje narocito time sto je on imao tu srecu da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao.

Za ruku sv. Jovana prica se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala rasirena a ponekad zgrcena. U prvom slucaju oznacavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu. 

Kod starih Jevreja postojao je običaj da niko ne može biti ucitelj - rabin, dok ne napuni trideset godina. Prema tome, kada je Isusu bilo trideset godina, otpočeo je on svoje propovedi.

                                                                                                                                U to vreme, već se pročuo Jovan Krstitelj, koji je pripremao ljude za dolazak Mesijin, i na obalama Jordana, u okoloni Vitavare, krstio one koji su se pokajali.  Jednog dana, prve godine svog javnog delovanja, dođe i Isus kod Jovana da se krsti. Jovan, iako ga nije poznavao, Božjim otkrovenjem poznade ga i smerno mu rece: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni". Isus mu rece da ga ne zadržava, jer svaki od njih treba da ispuni Božju pravdu. Jovan ga tada krsti, i dok je Isus izlazio iz vode, ugleda Jovan kako se otvoriše nebesa i Duh sveti kao golub siđe na Isusa, i ču glas:

"Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!"

Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost.

Praznik se proslavlja 19. januara (6. januara), i tada se vrše dva vodosvećenja: jedno uoči Bogojavljenja u crkvi, a drugo na sam dan, kad se izađe na reku ili drugu tekučću vodu. Od osvećene bogojavljenske vodice, svi nose po malo kući, za osvećivanje i piće. Ova vodica se ostavlja i u crkvi. Bogojavljenska vodica naziva se grčkom recju agijazma i ona se, u starija vremena, davala bolesnicima koji se nisu mogli pricešcivati, radi osvećenja.Na ikoni dogadaj Hristovog krštenja predstavlja se ovako: Hristos stoji u reci Jordanu, a sveti Jovan ga krštava vodom; nad Isusom, u visini, vidi se Sveti duh u obliku goluba u letu.Stariji ljudi se ponegde pozdravljaju sa "Hristos se javi" i "Vaistinu javi!"

Od Božica do Bogojavljenja mrsni su dani, pa i sreda i petak, ali se uoci Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Naš narod dane od Božica do Bogojavljenja zove "nekršteni dani".

Nekada, od 28. novembra do Bogojavljenja, nije moglo biti svadbi ni vencanja, a vencani dani su bili od ovog praznika, u toku celih Mesojeda do mesnih poklada. Zato je kod naroda bio obicaj da se na Bogojavljenje, ako je lepo zimsko vreme, devojke i mladici lepo obuku, te idu na litiju na vodoosvecenje, ali najviše idu "da bi se gledali", da se mladićima jave prilike s kojima da se žene, a devojkama za koga da se udaju. Od tog dana obično nastaju proševine i svadbe.U narodu postoji i verovanje da se preko noći uoci Bogojavljenja na nekoliko trenutaka otvaraju nebesa. Ko bude napolju i to vidi moze da od Boga zatraži ispunjenje jedne želje, i ispuniće mu se. Želja mora da bude samo jedna.

HRISTOS SE JAVI! VAISTINU SE JAVI!

Više hiljada Čačana okupilo se pre podne na obali Zapadne Morave u Sportsko-rekreativnom centru gde je 45 takmičara, nešto posle 10 časova, skočilo u vodu i zaplivalo prema časnom krstu napravljenom od leda.

Roždestvo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista

"A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreći: "Raduj se, blagodatna... evo začećeš i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31).

U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu.

U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe.

Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju.

I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" (Lk 2, 14).

U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin.

Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.

Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.

Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka - patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“ tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu 1925-1929 godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika“, sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom. Veronauku mu je predavao profesor Dimitrije Jankov koji je jedno vreme bio i rektor bogoslovije. Iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija.

Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930-1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović. U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

1936. godine je došao u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.^[1][2] Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje gde je bio iguman Julijan Knežević. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Među iskušenicima je bio i Milisav, kasnije arhimandrit Jovan Radosavljević. Gojko je za svoga duhovnika izabrao jeromonaha Makarija Milovanovića, starešinu ženskog manastira Jovanje. Makarije je tada bio star monah, vodio je strog podvižnički život i bio asketa. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. Ubrzo se zamonašio i Milisav koji je za svog duhovnika izabrao Pavla.

Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače, gde su prešli još neki monasi iz Blagoveštenja. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini. Odluku Sinoda da ga pošalje u Atinu, u manastir Raču mu je doneo profesor prota Steva Dimitrijević.

Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana i bez njegove saglasnosti. Pavlovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata dobila su dva kandidata (episkopi šumadijski Sava i žički Stefan), a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom „izvukao“ koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:

  „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.“

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997.). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vreme dok je srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Svako jutro, osim ako ne ide u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Dok je bio episkop raško-prizrenski i tada je uglavnom išao peške i ponekad koristio eparhijski „varburg“. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele. Obavljao je i ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.

Njegov duhovnik i ispovednik sveštenstva arhiepiskopije beogradsko-karolovačke više godina bio je protojerej-stavrofor Miodrag Milovanović, školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, koji je gostovao u emisiji „Agape“ na Studiju B 15. novembra 2009. i pričao o patrijarhu Pavlu.

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti.

Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji, posle duže bolesti 15. novembra 2009. godine oko 10. 45. Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, patrijarh je kasnije umro u snu.

U Srbiji je od danas trodnevna žalost. Crkvena zvona su se oglasila u podne na svim crkvama Srpske pravoslavne crkve.

Na Kosovu i Metohiji, gde je patrijarh bio episkop, zvonjava je neprekidna. Verni narod prvu sveću za Patrijarha upalio je već u svom domu.

Do sahrane patrijarha srpskog njegovo telo biće u Sabornoj crkvi u Beogradu, a crkvena zvona će se oglašavati svakih 15 minuta pre punog sata.

Do tada će se u crkvi Svetog Marka neprestano služiti i čitati molitve.

Sahrana će se održati u četvrtak kako bi patrijarsi ostalih pravoslavnih crkava i predstavnici drugih koncesija mogli da doputuju u Beograd. Svoj dolazak već je najavio ruski patrijarh Kiril. 

Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009.). Do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla će biti u Sabornoj crkvi gde se čitaju molitve i gde vernici mogu da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra.

Sahrana Patrijarha Pavla je zakazana za četvrtak 19. novembar u manastiru Rakovica prema sopstvenoj želji. Zaupokojena Liturgija će biti istog dana u Hramu Svetog Save.

Odlikovanja

Patrijarh Pavle je dobio brojna odlikovanja.