VRBICA (Lazareva subota)

U subotu, osam dana pre Hristovog vaskrsenja, desilo se čudo Lazarevog vaskrsnuća. Isus Hristos je tada, još jednom, pokazao da su reči njegove istina živa : "Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene, ako i umre živeće."
Toga dana, kao sećanje na radost koju su pokazala jerusalimska deca u susretu sa Hristom, slavi se praznik Vrbica.
U hramovima i crkvama se osveštavaju ozelenele grančice vrbe (otuda i naziv praznika) i dele narodu. Blagoslovene, grančice se nose u domove i stavljaju oko ili pored slavske ikone ili kandila.
U litiji oko hrama, koja se na ovaj dan obavlja, ima najviše dece. Ona su obučena u nova i svečana odela, u rukama drže grančice vrbe, a o vratu nose male zvončiće, kao Hristovi jaganjci koji slede svoga pastira.
Blagoslovena sva deca, blagoslovena njihova radost.

CVETI,  ULAZAK GOSPODA U JERUSALIM

(Mark. IX, 1-11; XII, 12-19; Luk. H,H, 29-45).

ZA TO vreme hodočasnici su sve više i više preplavljali Jerusalim. Na praznik Pashe tu se sakupljao narod iz svih krajeva Palestine, a takođe i iz susednih zemalja. Bilo je mnogo stranaca. Po putevima u okolini Jerusalima terali su nepregledna krda stoke u pravcu grada. Karavani kamila krcatih svakovrsnom robom, prolazili su uskim uličicama ka centru grada. Trgovina je oživela. Jevrejska policija i rimske vojničke patrole održavale su poredak u gradu. Svuda je ključao život. Toplo prolećno sunce grejalo je i radovalo šarene gomile sveta koje su zakrčile trgove i ulice jerusalimske. A po zalasku sunca, naglo bi zahladnelo, brisao bi vetar i život na ulicama je zamirao. Hram, njegovi pritvori, susedni trg i ulice, bili su najživlje središte grada. U njegovom severnom delu, tamo gde je bila palata rimskog upravljača (pretorija), bilo je relativno mirno.

U narodnim masama su često kružili glasovi o neobičnim čudima Galilejskog Proroka. Vesti o isceljenju slepoga od rođenja, na putu za Jerihon, i naročito o vaskrsenju Lazarevom u Vitaniji, išle su od usta do usta. Bilo je mnogo očevidaca tih čuda i mnogi su o njima pričali. Ime Isusovo je bilo svima na usnama. I sasvim iznenada, među mnoštvom naroda koji je došao na praznik, puče glas da Isus Hristos dolazi u Jerusalim. To je bilo drugog dana posle večere u Vitaniji. (Mark. XI, 12). Mnogi su ostavili svoje poslove i krenuli put Maslinove Gore, u susret Galilejskom Proroku. A Hristos je baš tada bio stvarno na putu između Vitanije i Jerusalima. Po naredbi Učiteljevoj, apostoli su mu doveli magaricu i mlado magare, koje su uzeli u obližnjem selu i na njih stavili svoja odela. Hristos je seo na magare, jer se konji nisu upotrebljavali, i pojahao na njemu u Jerusalim; učenici i narod išli su ispred Njega ili su Ga pratili. Mnogi su skidali sa sebe svoje ogrtače i prostirali ih po putu kojim je On imao da prođe. Gomila u pratnji Spasiteljevoj je sve više rasla, ljudi su sekli palmove grančice i njima pozdravljali velikog Proroka i Čudotvorca.

«Osana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!»

Ovde se ispunilo pretskazivanje proroka Zaharije: «Raduj se mnogo, kćeri sionska, podvikuj, kćeri jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu». (Zah. IX, 9). Oni koji su još od ranije bili sa Isusom, posvedočili su da je Hristos vaskrsao Lazara. Zbog toga što je učinio to čudo, narod Ga je i dočekivao tako svečano i oduševljeno.

Prilikom silaska sa Gore Jeleonske, gomila je narasla i celo to mnoštvo učenika i naroda počelo je da kliče u slavu Boga, za sva čuda koja je činio Hristos. Sav Jerusalim, sa svim svojim mnogobrojnim stanovništvom koje se još namnožilo tih pretprazničkih dana, pokrenuo se i uskomešao. Fariseji su govorili među sobom: «Vidite da ništa ne pomaže? Gle svijet ide za njim» (Jov. XII, 19).

Kada se Sveti Grad u svoj svojoj veličini i lepoti ukazao pred Spasiteljevim očima, On zasta, a oči mu se napuniše suzama. Zaplaka se i reče: «Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! ali je sad sakriveno od očiju tvojijeh. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana, i razbiće tebe i djecu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nijesi poznao vremena u kojemu si pohođen». (Luk. XIX, 41-48). (To se proročanstvo tačno ispunilo 70-e godine, kada je rimski vojskovođa Tit sa svojom vojskom do temelja razrušio Jerusalim i hram; tom prilikom je stradalo preko milion njegovih građana, koji su delom pobijeni, a delom odvedeni u ropstvo.)

A učenici i narod nastavljali su da hvale Boga, kličući: «Blagosloven car koji ide u ime Gospodnje! mir na nebu i slava na visini!»

Neki fariseji koji su se umešali među narod, rekoše mu: «Učitelju! zaprijeti učenicima Svojijem». A on im odgovori: «Kažem vam: ako oni ućute, kamenje će povikati» (Luk. HIX, 34-39).

I uđe Isus u Jerusalim i u hram i pristupiše Mu svi bolesni, hromi, ubogi i slepi. On ih je isceljivao, i pregledavši sve, pošto je već bilo kasno, iziđe u Vitaniju s Dvanaestoricom. (Mark. XI, 11). U gradu se dnevna larma utišala; svet se razišao kućama. Samo su se još rimski vojnici dovikivali sa svojih stražarskih mesta na kulama Jerusalima.