 Vidovdan
je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na
događaje „pre Kosova" i na događaje „posle Kosova".
Ovde reč „KOSOVO" nije geografija već ideologija i ideal. Ideal
postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još
davne 1389 godine.
Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj
istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na
ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se
gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge
strane.
Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i
čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa
svetlonosne, svetonosne i čestitotvorne zrake na sav naš narod i na svu
našu istoriju posle Kosova.
Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera". To je večito SRPSKO OGLEDALO.
Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego Svagdana kroz svu našu istoriju.
Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca.
Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom
srpskom narodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi
mu se sunce nanovo rodilo.
Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko" ne samo
Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.
Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida" ni istorijskog ni duhovnog.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski idedal
srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto
glasi: „Sve za Hrista, Hrista nizašta".
To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko", za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život.
Sveti Knez Lazar
(15. jun/28. jun)
Tropar, glas 3:
Krasotu vozželjev slavi Božija,
vo zemnjej tomu blagougodil jesi:
i poručenij ti talant
dobrje vozdjelav usugubil jesi.
o njemže i podvizavsja do krove,
otonuduže i mzdu boljeznej tvojih
jako mučenik prijal jesi ot Hrista Boga:
jegože moli spastisja,
pojuščim tja Lazare.
Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te
vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za
koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.
Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko
malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje
duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.
Kako onda, tako i danas Vidovdan je vododelnica ne samo srpske
istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog
Hrista i Carstva Nebeskog.
Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog" istoričara izgledalo i drukčije.
Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama
miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova.
Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko".
Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod)
nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati. Kao i
za Vuka Brankovića.
Na Vidovdan pre 616 godina svi Srbi su bili na Kosovu Polju, ali nisu
svi bili iste misli i opredeljenja. Tako kroz celu našu istoriju, tako
i danas.
Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito.
Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi - kao pobedu.
Jedni kao događaj zbog koga smo pali u mračno petvekovno tursko
ropstvo, drugi - kao događaj zahvaljujući kome smo to ropstvo izdržali
i preživeli.
Jedni kao „grobnicu" u kojoj su „sva naša nadanja zakopana", drugi -
kao izvor svih uzvišenih stremljenja i pregnuća u našem narodu.
Najzad, jedni Kosovo vide kao mesto na kome je čitav jedan narod
izvršio masovno samoubistvo, drugi - kao žrtvenik na kome je čitav
jedan narod kolektivno i svesno prineo sebe na žrtvu „carstva radi
nebeskoga", i time postao jedan krstonosni i mučenički narod.
Otkud tako oprečni i dijametralno različiti stavovi o Kosovu u našem narodu?
Na to pitanje postoji samo jedan pravi odgovor: oni su nasleđeni od onog prvog Vidovdana.
Tako je bilo i onda: jedni su bili uz Vuka Brankovića, drugi - uz čestitog Kneza Lazara.
Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše.
Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom", ona
Kosovo doživljava kao poraz; je li pak ispunjena večnim vrednostima i
usmerena ka „carstvu nebeskom" - ona ga doživljava kao pobedu.
Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija", jer, kako veli sveti Vladika
Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije,
unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki
narod" (Ep. Nik., Kosovo i Vidovdan, str. 69). Po svetom pak Vladici,
„Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna
Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno"
(Isto).
Ko je u pravu i gde je istina?
Nepogrešivi odgovor dat je jednom za uvek još onog prvog Vidovdana.
Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz", veli opet Vladika Nikolaj,
„pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko
žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao
je najveće što je imao i mogao, i - pobedio je. Makar bitka tehnički
bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na
Kosovu Polju pala - i to dragovoljno - za istinu i pravdu Božiju, to je
ona i pobedila" (Isto).
To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu.
Jedni se svrstavaju pod izdajnički barjak Vuka Brankovića, drugi - pod Krstaš barjak Boška Jugovića i Kneza Lazara.
Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim
vrednostima, drugi - probuđenim očima duše i mere ga večnim
vrednostima.
Vaistinu, koliko je duša pretežnija od tela i telo od odela (Mt. 6,
25), toliko je stav onih drugih prema Kosovu uzvišeniji od stava onih
prvih.
Na Kneza Lazara i njegovu vojsku preko šeststotina godina lije se
blagoslov celog naroda, a na Vuka Brankovića i njegove sledbenike -
pada narodna kletva.
Primer Kneza Lazara budi u nama ponos i oduševljenje za iste ideale za
koje je on mučenički postradao, a primer Vuka - izaziva osećaj stida i
srama što se u našem rodu našao i takav izrod.
Neko je negde rekao da smrt čoveka najčešće liči na njegov život.
To podjednako važi kako za velike pravednike, tako i za velike
grešnike. Pravednici „usnivaju" u Gospodu („zaspao je snom pravednika",
veli naš narod), dok je „smrt grešnika ljuta", jer „ko se maša noža od
noža će i poginuti" (Mt. 26, 52).
Život Kneza Lazara u mnogome je ličio životu najvećih svetitelja Božjih.
Po njegovim biografima, kao i po bogoslužbenim pesmama, ispevanim
kasnije u njegovu čast, on je bio „blag, krotak, ukrašen nezlobivošću,
istinom i pravdom".
Bio je „oko slepima, noga hromima, potpora starima".
Bio je, kako veli njegov savremenik patrijarh Danilo III, „od
detinjstva mnogo u svim dobrim delima ukrašen, i svim vrlinama
pokazivaše se plemenit, veleuman i mužastven".
Bio je pravičan i mudar vladar, nežan i čedoljubiv otac, plemenit i veran suprug.
Na svim poljima života živeo je i delao jevanđelski. Jednom rečju, on je u svome životu ispunio u celini Jevanđelje Hristovo.
Onda, nikakvo čudo što se u datom momentu donošenja sudbonosne odluke
privoleo „Carstvu Nebeskome". Jer samo onaj ko je u stanju da živi
carstva radi nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko".
To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko OGLEDALO i danas je pred nama.
Mi se danas nalazimo u sličnom položaju kao i Sveti Knez Lazar onog prvog Vidovdana.
I pred našom generacijom današnjih Srba stoji isto sudbonosno pitanje:
kome ćemo se carstvu privoleti? Sedamnaesti mart prošle 2004. godine
šta je bio drugo do „drugi srpski Vidovdan", najnovije, ali se ne zna
koje po redu, masovno postradanje Srba na Kosovu. To postradanje traje
i dalje.
Srbi se ponovo svrstavaju u dva tabora, staju pod dva barjaka.
Oni koji podižu sidra svoja, prodaju svoja imanja, kuće, stanove i
odlaze sa Kosova - idu pod barjak Vuka Brankovića, prodaju i krčme
srpsko Kosovo.
Oni pak, koji odolevaju i istrajavaju „na strašnom mestu" jesu potomci i sledbenici čestitoga Kneza.
Ovo razvrstavanje obuhvata ne samo Srbe na Kosovu i Metohiji, nego svuda, ma gde se nalazili.
Pred svakim Srbinom, ma na kom mestu živeo, ma na kakvom položaju bio, stoji vidovdansko ogledalo.
Njemu se postavlja večno lazarevsko pitanje: „kome će se carstvu privoleti"?
Doprinosi li opstanku Srba na Kosovu i Metohiji na ma koji način
(rečju, delom, željom, molitvom) on se upisuje u Lazarev tabor.
Doprinosi li pak, opet na ma koji način, (glasom, pristankom, potpisom,
izjavom) nestanku Srba sa Kosova, on je zajdeno sa Vukom Brankovićem
iza „Goleša Planine".
Dok je vremena, zagledajmo se dobro u to ogledalo, prepoznajmo sebe na
kojoj smo strani, revidirajmo svoj stav dok „vremena ima", jer ide noć
kada niko neće moći delati, noć posle koje nema svanuća.
|
