Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.

Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka - patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“ tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu 1925-1929 godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika“, sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom. Veronauku mu je predavao profesor Dimitrije Jankov koji je jedno vreme bio i rektor bogoslovije. Iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija.

Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930-1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović. U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

1936. godine je došao u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.^[1][2] Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje gde je bio iguman Julijan Knežević. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Među iskušenicima je bio i Milisav, kasnije arhimandrit Jovan Radosavljević. Gojko je za svoga duhovnika izabrao jeromonaha Makarija Milovanovića, starešinu ženskog manastira Jovanje. Makarije je tada bio star monah, vodio je strog podvižnički život i bio asketa. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. Ubrzo se zamonašio i Milisav koji je za svog duhovnika izabrao Pavla.

Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače, gde su prešli još neki monasi iz Blagoveštenja. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini. Odluku Sinoda da ga pošalje u Atinu, u manastir Raču mu je doneo profesor prota Steva Dimitrijević.

Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana i bez njegove saglasnosti. Pavlovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata dobila su dva kandidata (episkopi šumadijski Sava i žički Stefan), a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom „izvukao“ koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:

  „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.“

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997.). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vreme dok je srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Svako jutro, osim ako ne ide u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Dok je bio episkop raško-prizrenski i tada je uglavnom išao peške i ponekad koristio eparhijski „varburg“. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele. Obavljao je i ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.

Njegov duhovnik i ispovednik sveštenstva arhiepiskopije beogradsko-karolovačke više godina bio je protojerej-stavrofor Miodrag Milovanović, školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, koji je gostovao u emisiji „Agape“ na Studiju B 15. novembra 2009. i pričao o patrijarhu Pavlu.

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti.

Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji, posle duže bolesti 15. novembra 2009. godine oko 10. 45. Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, patrijarh je kasnije umro u snu.

U Srbiji je od danas trodnevna žalost. Crkvena zvona su se oglasila u podne na svim crkvama Srpske pravoslavne crkve.

Na Kosovu i Metohiji, gde je patrijarh bio episkop, zvonjava je neprekidna. Verni narod prvu sveću za Patrijarha upalio je već u svom domu.

Do sahrane patrijarha srpskog njegovo telo biće u Sabornoj crkvi u Beogradu, a crkvena zvona će se oglašavati svakih 15 minuta pre punog sata.

Do tada će se u crkvi Svetog Marka neprestano služiti i čitati molitve.

Sahrana će se održati u četvrtak kako bi patrijarsi ostalih pravoslavnih crkava i predstavnici drugih koncesija mogli da doputuju u Beograd. Svoj dolazak već je najavio ruski patrijarh Kiril. 

Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009.). Do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla će biti u Sabornoj crkvi gde se čitaju molitve i gde vernici mogu da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra.

Sahrana Patrijarha Pavla je zakazana za četvrtak 19. novembar u manastiru Rakovica prema sopstvenoj želji. Zaupokojena Liturgija će biti istog dana u Hramu Svetog Save.

Odlikovanja

Patrijarh Pavle je dobio brojna odlikovanja.