Sveti velikomučenik Georgije - Đurđevdan

Izvor: SPC

Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.

Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu (ep. Nikolaj)." Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu (žrec je neznabožački sveštenik), koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.

Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju." (ep. Nikolaj).

Na ikonama se sv. Đorđe predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada strašnu aždaju, a nešto dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Mada je narod ispleo mnoge legende oko imena sv. Đorđa, on se u stvarnosti i zemaljskom životu nije borio sa aždajom i spasavao carsku kćer. Aždaja na ikoni, simvolično prestavlja mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe ju je pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac neznaboštvu. Deset godina posle smrti sv. Đorđa, car Konstantin je zabranio progone hrišćana, a hrišćanska crkva je postala zvanična crkva u rimskoj imperiji. Neki tumače predstavu aždaje i kao simvoličnu predstavu cara Dioklecijana, koji je zbog svojih krvavih dela u narodu ostao upamćen do dana današnjeg, pod imenom: "Prokleti car Dukljanin".

Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti Đorđe (Georgije), i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, ( 23. aprila, odnosno 6. maja), slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija". Ovaj dan narod zove Đurđevdan, a jesenji praznik (3. novembra po starom, odnosno16. novembra po novom kalendaru), naziva se Đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jego."

Sveti Georgije

(23. april/6. maj)

Tropar, glas 4:
Jako pljenih svoboditelj,
i niščih zaščititelj
nemoščstvujuščih vrač,
carej poborniče,
pobjedonosče, velikomučeniče Georgije,
moli Hrista Boga
spastisja dušam našim.

Veliki ponedeljak - sećanje na Hristov put u Jerusalim kada je prokleo besplodnu smokvu; i na Josifa koga su braća prodala u Egipat.

Veliki utorak - Hristos propoveda u Jerusalimskom hramu. Starešine jevrejske traže načina da ga uhvate i ubiju. Ovoga dana crkva podseća vernike na priču "o deset devojaka" iz Jevanđelja.

Velika sreda - sećanje na ženu koja je mirom pomazala Hrista i tako ga pripremila za pogreb i na Judu izdajnika, koji je odlučio da izda svoga učitelja za 30 srebrnika.

Veliki četvrtak - uspomena na Hristovu Tajnu večeru sa učenicima, kada je ustanovljena Sveta Tajna Pričešća. Ovoga dana je Hristos uhvaćen i predat na stradanje i smrt.

Veliki petak - dan Hristovog stradanja i smrti.

VELIKI PETAK                                          

Velika žrtva je prinesena . Pošto Bog Otac ne gleda na svet kao na materijalan i duhovan, već sve stvoreno vidi kroz Sina Svojega, i pošto je ljudski rod pao u ropstvo prirode, znači propadljivog, smrti, Sin Božiji ovaplotio se, proživeo zemaljski život u ljudskom telu i na kraju umro mučeničkom smrću na krstu - da bi vaskrsao, podigao iz groba ljudsku prirodu i tako otvorio ljudima put ka večnom životu.

Na krstu je stradao Jedini bez greha, a ispratili su Ga povicima "Raspni ga!". Hristos je razapet "u vreme Pontija Pilata", ali svakim svojim grehom mi Ga ponovo i ponovo razapinjemo.

Na Veliki petak Crkva je sve momente sveštenih događaja spasenja sveta označila bogosluženjem. Vreme hvatanja Spasitelja u Getsimanskom vrtu i osudu NJegovu od arhijereja i starešina na stradanje i smrt - bogosluženjem jutrenja, vreme vođenja Spasitelja na sud ka Pilatu - bogosluženjem prvog časa, vreme osude Gospoda na sudu kod Pilata - bogusluženjem trećeg časa, vreme krsnih stradanja Hrista - šestim časom, a skidanje tela Hristovog sa krsta - večernjom (na večernju iznosi se plaštanica na sredinu hrama, radi poklonjenja mrtvom Gospodu, na njoj predstavljenom). Časovi na Veliki petak svršavaju se ovim redom: prvi, šesti, deveti i zovu se carski časovi - jer su vizantijski carevi uvek prisustvovali na ovim časovima u crkvi, a posle njih je bivalo mnogoljetije carevima.

Velika subota - dan Hristovog pogreba i silaska u ad. U sve dane ove sedmice posti se strogi post. Na Veliki petak ne jede se ništa, osim malo suve posne hrane i vode.

Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (Sveti  Jovan Krstitelj), isti Gospodnji Arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, Blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi Arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), Arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38).

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji Arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je Vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom. zovu se "Kiriopasha".

Sveta Tri Jerarha 12. februar

Svetitelji: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatoust imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru i to: Vasilije Veliki 1. januar, Grigorije Bogoslov 25. januar i Jovan Zlatoust 27. januar i 13. novembar. A ovaj zajednički praznik ustanovljen je u XI veku za vreme cara Aleksija Komnena. Jednom nasta odnekuda raspra u narodu oko toga, ko je od ove trojice najveći. Jedni uzdizahu Vasilija zbog njegove čistote i hrabrosti; drugi uzdizahu Grigorija zbog njegove nedostižne dubine i visine uma u bogoslovlju; treći uzdizahu Zlatousta zbog njegove čudesne krasnorečivosti i jasnoće izlaganja vere. I tako, jedni se nazvaše vasilijani, drugi grigorijani, a treći jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan (14. juna) imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja, napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a potom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno... niti ima među nama prvog ni drugog". Još posavetovaše svetitelji episkopa Jovana da im on napiše jednu zajedničku službu i da im se odredi jedan zajednički dan praznika. Povodom ovoga divnog viđenja spor se reši na taj način što se odredi 30. jan. kao zajednički praznik za sva tri ova jerarha. Ovaj praznik grčki narod smatra ne samo crkvenim nego i svojim najvećim nacionalnim i školskim praznikom. 

Sveti mučenik Trifun 14. februar 

Rođen u selu Kampsadi u Frigiji od siromašnih roditelja. U detinjstvu čuvao guske. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. U to vreme zavlada Rimskim carstvom car Gordijan, čija ćerka Gordijana siđe s uma, i time baci svoga oca u veliku žalost. Svi lekari ne mogahu ludoj Gordijani ništa pomoći. Tada zli duh iz lude devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Posle mnogih Trifuna iz carstva bude i ovaj mladi Trifun pozvat po Božjem Promislu. On bi doveden u Rim gde isceli carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku sve razdeli siromasima. U svom selu produži ovaj sveti mladić čuvati guske i moliti se Bogu. Kada se zacari hristoborni Dekije, sveti Trifun bi istjazavan i ljuto mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine.

        SRETENJE GOSPODNJE                                          

U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja.

U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Devu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj..." Još reče Simeon za Hrista Mladenca: "Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti" (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga.

A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg.

Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.

Zbog toga sto je Jovanova glavna uloga u zivotu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom.

Za ovaj dan vezuje je jos i dogadjaj sa rukom Pretecinom.

Jevandjelist Luka pozeleo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posecen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji cuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. 

Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najvise svecara ima ovoga dana, 7. jan. Medju licnostima jevandjelskim, koje okruzavaju Spasitelja, licnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po nacinu svoga dolaska u svet tako i po nacinu zivota u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krstenja Mesije, i tako najzad po svome tragicnom izlasku iz ovog zivota.

On je bio takve moralne cistote, da se vaistinu pre mogao nazvati angelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim covekom.

Od svih ostalih proroka sv. Jovan se razlikuje narocito time sto je on imao tu srecu da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao.

Za ruku sv. Jovana prica se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala rasirena a ponekad zgrcena. U prvom slucaju oznacavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu. 

Kod starih Jevreja postojao je običaj da niko ne može biti ucitelj - rabin, dok ne napuni trideset godina. Prema tome, kada je Isusu bilo trideset godina, otpočeo je on svoje propovedi.

U to vreme, već se pročuo Jovan Krstitelj, koji je pripremao ljude za dolazak Mesijin, i na obalama Jordana, u okoloni Vitavare, krstio one koji su se pokajali.  Jednog dana, prve godine svog javnog delovanja, dođe i Isus kod Jovana da se krsti. Jovan, iako ga nije poznavao, Božjim otkrovenjem poznade ga i smerno mu rece: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni". Isus mu rece da ga ne zadržava, jer svaki od njih treba da ispuni Božju pravdu. Jovan ga tada krsti, i dok je Isus izlazio iz vode, ugleda Jovan kako se otvoriše nebesa i Duh sveti kao golub siđe na Isusa, i ču glas:

"Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!"

Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost.

Praznik se proslavlja 19. januara (6. januara), i tada se vrše dva vodosvećenja: jedno uoči Bogojavljenja u crkvi, a drugo na sam dan, kad se izađe na reku ili drugu tekučću vodu. Od osvećene bogojavljenske vodice, svi nose po malo kući, za osvećivanje i piće. Ova vodica se ostavlja i u crkvi. Bogojavljenska vodica naziva se grčkom recju agijazma i ona se, u starija vremena, davala bolesnicima koji se nisu mogli pricešcivati, radi osvećenja.Na ikoni dogadaj Hristovog krštenja predstavlja se ovako: Hristos stoji u reci Jordanu, a sveti Jovan ga krštava vodom; nad Isusom, u visini, vidi se Sveti duh u obliku goluba u letu.Stariji ljudi se ponegde pozdravljaju sa "Hristos se javi" i "Vaistinu javi!"

Od Božica do Bogojavljenja mrsni su dani, pa i sreda i petak, ali se uoci Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Naš narod dane od Božica do Bogojavljenja zove "nekršteni dani".

HRISTOS SE JAVI!

VAISTINU SE JAVI!

CRKVA SVETOG VAZNESENJA OPŠTINA ČAČAK, SPORTSKI CENTAR ''MLADOST'' I NARODNI MUZEJ ČAČAK

POVODOM BOGOJAVLJENJA ORGANIZUJU VAĐENJE ZALEĐENOG KRSTA IZ REKE, U SUBOTU 19. JANUARA 2008. GODINE

PROGRAM PROSLAVE

PRAZNIČNA LITURGIJA OD 8h.

LITIJE OD CRKVE SV. VAZNESENJA DO GRADSKE PLAŽE OD 9h I 30min.

VAĐENJE ZALEĐENOG KRSTA U 10h.

Roždestvo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista

"A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreći: "Raduj se, blagodatna... evo začećeš i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31).

U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu.

U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe.

Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju.

I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" (Lk 2, 14).

U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin.

Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.

Nikoljdan, praznik posvećen Svetom Nikoli, proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i pravoslavnim srpskim porodicama, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom.

Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije [Mala Azija] za vreme rimskog cara Valerijana, koji je poznat kao progonitelj hrišćana. Umro je 19. decembra [6. decembra po Julijanskom kalendaru] 345. godine, pa je taj dan - pomen svetitelju, jedna od najčešćih srpskih slava.

Posle smrti svojih roditelja, Teofana i None, pravovernih, uglednih i bogatih žitelja Patare, Nikola se posvetio borbi za hrišćanstvo, najpre kao sveštenik, a potom i kao arhiepiskop u gradu Miru, u Likiji, pa otuda uz njegovo ime stoji - arhiepiskop i čudotvorac mir-likijski.

Kao arhiepiskop, sv. Nikola se ponašao kao dobri pastir iz jevanđelske priče. Obilazio je zaseoke sela i gradove. Poučavao je narod, utvrđivao u veri, obilazio uboge, bolesne, zatočene. Otkupljivao je sužnje i puštao ih na slobodu, jer su tada zarobljenici prodavani kao robovi.

U vreme cara Dioklecijana i sv. Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je proveo mnogo godina, sve dok na rimski presto nije došao car Konstantin i pomilovao sve hrišćane, a hrišćanstvo proglasio verom čitavog carstva. Tada se sv. Nikola vratio na svoj arhiepiskopski presto.

U to vreme, carica Jelena je pronašla Časni krst Hristovog stradanja, pa je sv. Nikola rešio da obiđe sveta mesta.

U toku putovanja u Svetu zemlju, kao i pri povratku iz nje, na putu su se događala mnoga čudesa.

Kad je strašna oluja zapretila da potopi brod, sveti Nikola klekao na molitvu Bogu, koji je utišao buru i umirio more pa su srećno stigli u Svetu zemlju.

Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podiže jak vetar i okrenu brod u pravcu Likije, bez obzira što su svi mornari, po naređenju kapetana, pokušavali da ga vrate, punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao.

Bezbroj je priča o dobročinstvima svetog Nikole. Pomagao je on sirote devojke, tešio ucveljene, spasavao narod od gladi, branio Likiju i sve gradove od ratne opasnosti i nesreće.

Pričaju ljudi da je neki brod upao u oluju na putu iz Egipta, mornari su klekli na molitvu prizivajući svetog Nikolu. U tom trenu, pojavi se sveti Nikola na brodu, uze kormilo i poče upravljati brodom, izbavi ga iz opasnosti i nestade. Kad su stigli u grad, ugledali su svoga spasitelja pa su počeli da mu se do zemlje klanjaju i ljube ruke i noge, a sveti Nikola je samo odgovorio:

'Podajte slavu Bogu što vas je izbavio, a ja sam čovek grešan kao što ste i vi'.

No tu se priča ne završava. Svetitelj je video da su ti moreplovci gusari, pa ih posavetova i nauči kako da se pokaju i poprave da ih neka druga Božja kazna ne stigne.

Istorija ga pominje i u doba cara Konstantina Velikog [280-377], koji je na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 327. godine okončao dogmatske rasprave i ozvaničio hrišćansku veru.

Verom i mudrošću arhiepiskop mirlikijski zaustavio je pobunu u Frigiji i pljacku imovine nedužnog stanovništva.

Svetog Nikolu, čije je ime vezano za vreme kada se privodila kraju borba za slobodu hrišćanske propovedi, poštuje sav hrišćanski svet.

Njegove mošti počivale nekoliko stotina godina u sabornoj crkvi u Miru, gde je umro, odakle su u XI veku, 1096. godine, po dolasku Turaka, koji su osvojili skoro sve oblasti istočnog rimskog carstva u Aziji, prenesene u Bari [južna Italija] u Crkvu svetog Jovana Preteče.

Mošti svetitelja počivaju danas u velelepnoj Crkvi svetog Nikole, koju su žitelji Barija podigli u slavu iscelitelja i čudotvorca.

Srpski kralj Stefan Dečanski kome je, prema predanju, Sveti Nikola povratio vid, slao je bogate priloge i čitav hram srebrom okitio.

Za hrišćanski svet i prema hrišćanskom predanju Sveti Nikola, borac za Hristovu veru, je 'pobeditelj zla na dobro celom svetu', a njegovo ime znači narodni pobeditelj [grčka reč - niki znači pobeda, a laos - narod ili vernici].

'Molitvama je more krotio i brodare od bura spasavao', kaže predanje, pa se smatra zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da Sveti Nikola pomaže na moru, pa ga svi pomorci hrišćani slave kao svog patrona.

Uoči Svetog Nikole, u vreme prazničnog bdenija, običaj je da svaka lađa stane i baci sidro, jer svi oni koji poštuju svetitelja ne plove na taj dan.

Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci. Njegov lik je i na freskama srpskih srednjevekovnih manastira, a najpoznatije i najbolje očuvane su u manastirima Žiča i Mileševa.

Kada se Presvetoj Devici Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na službu prema ranijem obećanju svom. Tri dana puta ima od Nazareta do Jerusalima; no idući na bogougodno delo taj put ne beše im težak. Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini da uzmu učešće u ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i angeli Božji. Napred iđahu device sa zapaljenim svećama u rukama, pa onda Presveta Deva, vođena sa jedne strane ocem svojim a s druge majkom. Beše Deva ukrašena carskim blagoljepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božjoj.

Za njima posledovaše množina srodnika i prijatelja, svi sa zapaljenim svećama. Pred hramom beše 15 stepena. Roditelji digoše Devu na prvi stepen, a ona onda sama brzo uziđe do vrha, gde je srete prvosveštenik Zaharija, otac sv. Jovana Preteče i uzevši je za ruku uvede je ne samo u hram nego u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje. Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija "van sebe bio i Bogom obuzet" kada je Devu uvodio u najsvetlije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti. Tada roditelji prinesoše žrtvu Bogu, prema zakonu, primiše blagoslov od sveštenika, i vratiše se doma, a Presveta Deva osta pri hramu.

I prebivaše ona pri hramu punih 9 godina. Dok joj behu roditelji živi posećivahu je često, a naročito blažena Ana. Kada pak roditelji njeni behu Bogom odazvani iz ovoga sveta, Presveta Deva osta kao siroče, i ne željaše nikako do smrti udaljavati se iz hrama niti stupati u brak. Kako to beše protivno i zakonu i običaju u Izrailju, to ona po navršetku 12 godina bi data sv. Josifu, srodniku svome u Nazaret, da pod vidom obručnice živi u devstvenosti, te tako i da svoju želju ispuni i prividno zakon zadovolji. Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenikam svojim a s druge majkom. Beše Deva ukrašena carskim blagoljepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božjoj. Za njima posledovaše množina srodnika i prijatelja, svi sa zapaljenim svećama. Pred hramom beše 15 stepena. Roditelji digoše Devu na prvi stepen, a ona onda sama brzo uziđe do vrha, gde je srete prvosveštenik Zaharija, otac sv. Jovana Preteče i uzevši je za ruku uvede je ne samo u hram nego u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje. Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija "van sebe bio i Bogom obuzet" kada je Devu uvodio u najsvetlije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti. Tada roditelji prinesoše žrtvu Bogu, prema zakonu, primiše blagoslov od sveštenika, i vratiše se doma, a Presveta Deva osta pri hramu. I prebivaše ona pri hramu punih 9 godina. Dok joj behu roditelji živi posećivahu je često, a naročito blažena Ana. Kada pak roditelji njeni behu Bogom odazvani iz ovoga sveta, Presveta Deva osta kao siroče, i ne željaše nikako do smrti udaljavati se iz hrama niti stupati u brak. Kako to beše protivno i zakonu i običaju u Izrailju, to ona po navršetku 12 godina bi data sv. Josifu, srodniku svome u Nazaret, da pod vidom obručnice živi u devstvenosti, te tako i da svoju želju ispuni i prividno zakon zadovolji. Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.

Ovoga dana praznuje se prenos moštiju svetog Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku, gde postrada u vreme cara Dioklecijana.

Stradanje ovoga divnog svetitelja opisano je pod 23. aprilom. Pred smrt svoju umoli sveti Georgije slugu svoga, da mu uzme telo po smrti i prenese u Palestinu, odakle mu i majka rodom beše, i gde imaše veliko imanje, koje razdade siromasima. Sluga tako i učini.

U vreme cara Konstantina bude sazidan u Lidi krasan hram Svetog Georgija od strane pobožnih hrišćana, pa prilikom osvećenja toga hrama prenesu se u nj mošti svetiteljeve, i tu sahrane. Bezbrojna čudesa dogodila su se od čudotvornih moštiju svetog Georgija, velikomučenika Hristova.

  Ovaj slavni svetitelj rodio se u kuci bogatih i casnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hriscanin, majka se preselila u Palestinu, gde je decak odrastao i vec u dvadesetoj godini stigao do cina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana. U to vreme car je zapoceo veliki progon hriscana, ali je mladi Djordje stupio pred cara i odvazno rekao da je i on hriscanin. Time je zapocelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strasna mucenja nisu pokolebali mladica. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao od smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Djordje molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru, a medju njima i careva zena Aleksandra.
     Car je najzad odlucio da Djordja i svoju zenu osudi na smrt secenjem glave. Carica je izdahnula na stratistu pre pogubljenja, a sveti Djordje posecen je 303. godine. Mnoga cudesa desavala su se na njegovom grobu od tada. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebive vere, ucinio mocnim da pomaze svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime.

Tropar: Jako pljenih svoboditelj i nishchih zashtititelj, nemoshchstvujushchih vrach, carej poborniche, pobjednosche velikomucheniche Georgije, moli Hrista Boga, spastisja dusham nashim

Prevod: Kao oslobodilac zarobljenih i zastitnik sirotih, lekar nemocnih, careva pobornik, pobednice, velikomucenice Georgije, moli Hrista Boga, da spase duse nase

Sveti Dimitrije rodio se u Solunu, kao jedino dete blagočestivih i veoma pobožnih ljudi. Mnogo vremena provedoše njegovi roditelji u molitvi i čineći milostinju da im Bog podari naslednika. I posle dužeg vremena smilova se Gospod Bog naš, i ispuni im želju, te oni dobiše sina Dimitrija, koga proslavi ceo Solun.

Otac mu je bio solunski Vojvoda i potajno verovao u Gospoda našeg Isusa Hrista, ne usuđujući da javno ispoveda ime njegovo, zbog velikog progona hrišćana od strane neznabožca cara.

Još kao dete, Dimitrije je bio upoznat sa verom i Bogom Istinitim. Primivši Sveto Krštenje, on izuči zakon Božji i primi na sebe blagodat Gospoda Boga. kada on odraste, roditelji mu umreše, ali ostaviše veliko imanje i primer bogougodnog života.

U to vreme vladao je Car Maksimijan koji saznavši za pamet i hrabrost, maldog Dimitrija, on ga postavi za carskog namesnika celog grada Soluna, sa zadatkom da očisti tu oblast od bezbožnih hrišćana; onih koji prizivaju ime Raspetoga.

Ali nasuprot tome, verujući i sam u Hrista, poče javno ispovedati i proslavljati Gospoda, postade drugi Pavle. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, car se naljuti i baci ga u tamnicu.

Postrada mučeničkom smrću, po naređenju cara Maksimijana izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše na nekom mestu, gde je kasnije neki velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti podigao crkvu.

Kopajući temelj, pronađoše mošti svetoga velikomučenika Dimitrija, potpuno čitave i netljene. isceliše se mnogi bolesnici posredstvom njegovih svetih moštiju.

Sveti Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.

Tropar, glas 3:
Velika objete v bjedah,
tja pobornika vseljenaja, Strastoterpče,
jaziki pobježdajušča:
jakože ubo Lijevu izložil jesi gordinju,
i na podvig derznovena sotvoril jesi Nestora,
tako, svjate Dimitrije,
Hristu Bogu molisja,
darovati nam veliju milost.

Sveti Luka apostol i jevanđelist. Rodom iz Antiohije. U mladosti izučio beše dobro grčku filozofiju, medecinu i živopis. U vreme delatnosti Gospoda Isusa na zemlji sv. Luka dođe u Jerusalim, gde vidi Spasitelja licem u lice, čuje Njegovu spasonosnu nauku i bude svedok čudesnih dela Njegovih. Poverovavši u Gospoda sv. Luka bi uvršćen u Sedamdeset apostola i poslat na propoved. Zajedno sa Kleopom video vaskrslog Gospoda na putu za Emaus (Lk. 24). Po silasku Duha Svetoga na apostole Luka se vratio u Antiohiju, i tamo je postao satrudnik apostola Pavla, s kojim je putovao i u Rim, obraćajući u veru Hristovu Jevreje i neznabošce. Pozdravlja vas Luka ljekar ljubazni, piše Kološanima apostol Pavle (Kol. 4, 14). Na molbu hrišćana napisao Jevanđelje, oko 60. godine. Po mučeničkoj smrti velikog apostola Pavla sv. Luka je propovedao Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim stranama. Živopisao ikonu Presvete Bogorodice, - i to ne jednu nego tri, a tako isto i ikone sv. apostola Petra i Pavla. Otuda se sv. Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Pod starost posetio je Liviju i Gornji Misir. Iz Misira se vratio u Grčku, gde je nastavljao s velikom revnošću propovedati i ljude Hristu obraćati, bez obzira na svoju duboku starost. Napisao sv. Luka Jevanđelje i Dela Apostolska, i oboje posveti Teofilu knezu Ahaje. Beše mu 84 godine, kada ga zlobni idolopoklonici udariše na muke Hrista radi i obesiše o jednoj maslini u gradu Tivi (Tebi) Beotijskoj. Mošti čudotvorne ovoga divnoga svetitelja behu prenesene u Carigrad u vreme cara Konstancija, sina Konstantinovog.

Tropar, glas 3:
Apostole svjatij i evangeliste Luko,
moli milostivago Boga
da pregrješenij ostavljenije
podast dušam našim.

 Sveti Petar Cetinjski mitropolit Crnogorski. Rođen 1. aprila 1749. god. u selu Njegušu. Stupio u čin monaški u svojoj 12. godini. Po smrti mitropolita Save 1782. godine Petar postade mitropolitom i gospodarem Crne Gore. Sav svoj život, viteški i sveti, posvetio je ovaj slavni muž svome narodu. Unutra je radio svom snagom da izmiri zavađena plemena, a spolja da odbrani zemlju i narod od grabljivih napadača. Uspeo je i u jednom i u drugom poslu. Proslavio se naročito pobedom nad vojskom Napoleonovom u Boki i Dalmaciji. Prema sebi je bio surov a prema svakom drugom pravedan i snishodljiv. Živeo je u jednoj teskobnoj keliji, kao prost monah, i ako je bio knez nad jednim narodom. Upokojio se 18. oktobra 1830. god. Njegove čudotvorne mošti počivaju netljene u manastiru Cetinjskom. Gospod ga proslavi na nebesima i na zemlji, kao vernog i trpeljivog slugu Svoga.

TROPAR, glas 8.

Pridite dnes, o pravoslavni, toržestvenje da vozveselimsja, i da uvidim vsečesnija i prehvalnija dobrodjetelji, trudi i podvigi černogorskija strani svjetilnika presvjetla, iže vo arhijereh velikago Petra, dostohvalnago pastirja i učitelja: jako bo divno sotvori Gospod jego vo svjatih svojih, sušča vo zemlji četvoroljetna pokaza nam netljena: togo molitvami, Hriste Bože naš, spasi duša našja.

Sveta Petka, sa grčkim imenom Paraskeva, rodila se u selu Epivatu, u jedanaestom veku, nedaleko od grada Kalikrata u srpskoj zemlji, pa se pretpostavlja da je bila Srpkinja.

Roditelji su joj bili hrišćani, prosti ljudi srednjeg imovinskog stanja. Njen brat je bio Jeftimije, docnije episkop.Kada su joj roditelji umrli, napustila je imanje, otadžbinu i srodnike, odrekla se burnog života, prezrela sve ljudske sujete i otišla daleko u pustinju posvetivši se molitvi i službi Bogu. Mnoge godine je provela u pustinji, u postu i molitvi, u usamljeničkom životu.

Već pod starost, legenda kaže da joj se u snu javio anđeo koji joj reče da napusti pustinju i vrati se u otadžbinu da tamo provede zadnje dane svoga života. Ona posluša ovu zapovest i pođe svom negdašnjem domu, a usput je svratila u Carigrad i posetila crkvu svete Sofije. Došla je u svoje rodno mesto Epivat i tamo proživela, kratko, do smrti. Njeno telo je prvo bilo sahranjeno na groblju, međutim, nekim od hrišćana iz tog mesta bilo je stalo da se Paraskeva dostojnije sahrani, pa su joj telo iskopali iz groba, legenda kaže, neraspadnuto, i preneli ga u epivatsku crkvu.

Na njenom grobu su se počela događati razna čuda, a mnogi bolesnici su pohodili njen grob tražeći pomoć za svoju bolest.Bugarski car Asen je 1238. godine oteo mošti Paraskevine i odneo ih u svoju prestonicu Trnovo. Kad su Turci osvojili bugarsko i srpsko carstvo, sultan Selim je naredio da se Paraskevine mošti prenesu u njegovu prestonicu, gde ih je držao na svom dvoru, a zatim ih poklonio carigradskoj patrijaršiji. Kažu da je carica Milica, žena kneza Lazara, molila tadašnjeg sultana da joj dozvoli da prenese Paraskevine mošti u Srbiju, s obzirom da je ona bila Srpkinja i srpska svetiteljka.

Njene mošti su ležale u kapeli na Kalemegdanu ispod crkve Ružice. Konačno, 1641. godine carigradski patrijarh Partenije poklonio je ove mošti moldavskom knezu, koji ih je preneo u Jaš i položio u crkvi Sveta tri jerarha.>

Spomen svetoj Petki drži se 27. oktobra (14. oktobra), na dan njene smrti. Sveta Petka na ikoni predstavlja se u monaškom odelu, držeći u ruci časni krst. Svetu Petku najviše proslavljaju pravoslavni hrišćani u Dalmaciji i Istočnoj Srbiji. Za ovaj dan sprema se u narodu kolač i lomi za zdravlje stoke.  Crkvište kod Lapljeg Sela, na Kosovu, posvećeno svetoj Petki Paraskevi, posećuju nerotkinje da bi ostale trudne.

Tropar (glas 4):

Pustinoje i bezmolvnije žitije vozljubivši, i vo sled Hrista ženiha tvojego userdno potekši i togo blagoje igo vo junosti tvojej vzemši, kresnim znamenijem i mislenim vragom mužeski vo oruživšisja: postničeskimi podvigi, postom i molitvami i sleznimi kapljami, uglije strastej ugasila jesi dostoslavnaja Paraskevo i ninje v nebesnem čertozje s mudrimi djevami predstojašči Hristu moli o nas počitujuščih čestnuju pamjat tvoju.

 Molitva Svetoj Petki 

Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas.

Udostojila si se gledanja lica Božja, kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spašenje duša naših.

Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice.

Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne, a usopšim roditeljima našim, braći i deci izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko.

Svima pomozi, pa i meni ne odmozi.

Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži.

Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, navek veka Amin.

Srđevdan (7/20. oktobar) - krsna slava posvećena Sv. Sergiu i Vakhu, koji su bili rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana (Marko Aurelije Valerije), savladara cara Dioklecijana (286-305). Zbog pripadnosti hrišćanskoj veri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima posečeni su u Siriji, gde je njihov kult uspostavljen i odakle se raširio po istoku. Sv. Sergije naročito je bio poštovan u gradu Rosafu, gde je pogubljen, koji je jedno vreme nosio ime „Sergiopolis" i u 6. veku bio veliko hodočasničko mesto čitavog Istoka.

Pod carem Justinijanom (527 - 565) kult Sv. Sergija i Vakha raširio se na zapad, naročito na prostoru između Drača i današnjeg Dubrovnika, gde je prema sačuvanim podacima postojalo više od 15 crkava posvećenih ovim svecima. Odatle se slavljenje Srđevdana širilo u unutrašnjost, tako da je ova slava u srednjovekovnoj Zeti bila jedna od značajnijih. O tome svedoči i crkva Sv. Sergija i Vakha na Bojani, koja je bila mesto gde su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević u 11. i 12. veku. Nakon obnove krajem 13. veka, od strane srpske kraljice Jelene Anžujske i njenih sinova Dragutina i Milutina, ta crkva je mogla da primi 3.000 vernika.

Prema jednoj legendi, prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova, u Mileševu su prenete i mošti Sv. Sergija i Vakha, gde je od ranije postojao kult ovih svetitelja, o čemu svedoče i njihove freske iz najranijeg perioda freskopisa u Mileševi.

Zemljoradnici (ratari) naročito paze da na Srđevdan ne izlaze sa volovima u polja, jer na taj dan ne valja orati. Srđevdan pripada slavama za koje se priprema mrsna hrana, izuzev ako taj dan pada u sredu ili petak. Na ikonama se Sv. Sergije i Vakho predstavljaju u običnim tadašnjim odorama sa krstom i mitrom, kao znakom mučeništva.

Tropar, glas 4: 

Mučenici tvoji, Gospodi,
vo stradanijih svojih
vjenci prijaša netljenija ot tebe Boga našego:
imušče bo krjepost tvoju, mučiteljej nizložiša,
sokrušiša i demonov nemoščnija derzosti.
Tjeh molitvami spasi duši našja.

14. oktobar

Pokrov Presvete Bogorodice

Oduvek je crkva proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljku i zaštitnicu roda hrišćanskoga, koja svojim hodotajstvenim molitvama umilostivljava Boga prema nama grešnima. Bezbroj puta pokazala se očigledno pomoć Presvete Bogorodice kako pojedincima tako i narodima, kako u miru tako i u ratu, kako u monaškim pustinjama tako i u mnogoljudnim gradovima. Događaj koji crkva danas spominje i praznuje dokazuje samo to postojano pokroviteljstvo Presvete Bogorodice nad rodom hrišćanskim. 1. Oktobra 911 god. u veme cara Lava Mudroga (ili Filosofa) bilo je svemoćno bdenje u Bogorodičinoj crkvi Vlaherne u Carigradu. Naroda je bilo puna crkva. U pozadini crkve stajao je sv. Andrej Jurodivi sa svojim učenikom Epifanijem. U četvrti sat noći pojavi se Presveta Bogorodica iznad naroda sa rasprostrtim omoforom na rukama, kao da tom odećom pokrivaše narod. Beše obučena u zlatoktasnu porfiru i sva blistaše u neiskazanom sjaju, okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Sv. Andrej videći to javljanje pokaza rukom Epifaniju blaženom i upita ga: vidiš li, brate, Caricu i gospođu nad svim, kako se moli za sav svet? Odgovori Epifanije vidim, oče, i užasavam se! Zbog toga se ustanovi ovo praznovanje, da nas podseti kako na taj događaj tako i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice, kad god mi to pokroviteljstvo, taj pokrov njen molitveni ištemo u nevoljama.

Tropar, glas 4:
Dnes blagovjerniji ljudije svjetlo prazdnujem,
osjenjajemi tvojim, Bogomati, prišestvijem,
i k tvojemu vzirajušče obrazu,
umilno glagoljem:
Pokrij nas čestnim tvojim pokrovom
i izbavi nas ot vsjakago zla,
moljvašči Sina tvojego,
Hrista Boga našego,
spasi duši našja.

Krstovdan (14. septembra po starm, odnosno 27. septembra po novom kalendaru) praznik je posvećen pronalaženju Hristovog Krsta na mestu Njegovog raspeća. Istorija kaže da je među prvim poduhvatima kojih se sveti car Konstantin Veliki poduhvatio pošto je preuzeo vlast nad celim Rimskim carstvom, bilo je obnavljanje hrišćanskih svetinja u Svetoj zemlji. Jedna od najvećih želja svetog cara Konstantina i njegove majke, svete carice Jelene, bila je da pronađu Časni krst na kojem je 3 veka ranije bio raspet Isus Hrist.

Teške muke carica Jelena uspela je da od nekog starca dozna mesto gde se nalazi Časni krst - bilo je to mesto na kojem je potom bio izgrađen Venerin hram. Carica je naredila da se to idolsko svetilište sruši i da se na tom mestu kopa. Posle izvesnog vremena kopači osetiše divan miris iz zemlje, a nedugo zatim otkopaše i tri krsta, tablicu na kojoj je pisalo "Isus Nazarećanin, car Judejski" i klinove kojima je bio prikovan za Krst. Ne mogavši da razaznaju na kojem je tačno krstu bio raspet Hrist, dosete se da na mrtvaca čija je pogrebna povorka prolazila u blizini polože sva tri krsta. Kada je Časni krst dotakao telo mrtvaca, on je vaskrsao, a Krst je odnesen na Golgotu.

Na vest da je Časni Hristov krst pronađen, sleglo se mnoštvo naroda - svi su želeli da ga vide, dodirnu i celivaju. Oni udaljeniji su želeli makar da ga vide, pa patrijarh Makarije odluči da podigne Krst na jedno uzvišenje. To prvo uzdizanje ("vozdviženje") Časnog krsta dogodilo se 326. godine, a od tada je Časni krst stajao u srebrnom kovčegu u Hramu Hristovog vaskrsenja koji je carica Jelena potom podigla na Gologoti. Taj dan se slavi kao Krstovdan, jedan od najznačajnijih praznika u godini. Obeležen je crvenim slovom i na taj dan se obavezno posti.

Tropar, glas 1:
Spasi, Gospodi, ljudi tvoja,
i blagoslovi dostojanije tvoje,
pobjedi vsjem pravoslavnim hristijanom našim
na soprotivnija daruja,
i tvoje sohranjaja krestom tvojim žiteljstvo.

Srpski sabor Dveri poziva sve zainteresovane, a posebno medije,  omladinu i buduće roditelje, na jedinstveni okrugli sto na temu: „ABORTUS - razlozi i posledice", koji će biti održan u nedelju, 23. septembra 2007. godine u sali opštine Čačak u 19 časova.

Da li je abortus ubistvo? Koje su psihičke i druge posledice ovog životnog izbora? Da li abortus izaziva rak dojke? Zbog čega se odlučujemo na abortuse? Da li je u slučaju našeg naroda u pitanju autogenocid?

Na ova ozbiljna pitanja pokušaće da odgovore ugledni gosti iz inostranstva, koji se u organizaciji našeg udruženja i Srpske mreže nalaze na proputovanju po Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj i održaće seriju tribina i gostovanja na medijima.

Ovo je, takođe, prilika da se upoznamo sa delovanjem više različitih evropskih i svetskih organizacija, koje poput našeg Pokreta za život promovišu svetinju ljudskog života, porodične i roditeljske vrednosti i borbu protiv bele kuge i svih elemenata Kulture smrti, kao što su veštački prekidi trudnoće, bolesti zavisnosti i drugi. 

Učestvuju: dr Karen Malek, koordinator Pokreta za život u Americi, dr Antun Lisec, koordinator Pokreta za život u jugoistočnoj Evropi, đakon Jovan Plamenac, direktor „Radio Svetigore" sa Cetinja i koordinator Pokreta za život u Crnoj Gori, i Višnja Ćirić, Srpski sabor Dveri, koordinator Pokreta za život u Srbiji.

Istina mora izaći na videlo

Ulaz je slobodan! Dobro došli!

U Čačku, 17. septembar 2007.

Informativna služba Srpskog sabora Dveri

                                               21./8. septembar    Mala Gospijina

Sveta Deva Marija rodi se od starih roditelja svojih, Joakima i Ane. Otac joj beše iz plemena Davidova, a mater od roda Aronova. I tako ona beše po ocu od roda carskoga, a po majci od roda arhijerejskoga, i time vec predobražavaše Onoga koji ce se iz nje roditi, kao Cara i Prvosveštenika. Ostareli roditelji njeni nemahu dece i moljahu se u skrušenosti svojoj Bogu da obraduje starost njihovu darovanjem jednoga čeda. I Bog svemoguđi i svevideći obradova ih radošću koja je prevazilazila daleko sva njihova očekivanja, jer im darova ne samo ćerku no i Bogomajku. Blagodatna Marija, blagoslovena medju ženama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebesnoga, kivot svetinje Božje, drvo najsladjega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda ženskog, istočnik devstva i čistote - to beše Bogom darovana ćerka Joakima i Ane. Rodjena u Nazaretu, a posle 3 godine odvedena u hram jerusalimski, odakle se vratila opet u Nazaret, da uskoro čuje blagovest sv. arhangela Gavrila o rodjenju Sina Božjeg, Spasitelja sveta, iz njenog prečistoga i devičanskoga tela.

Ove godine praznik Roždestva Presvete Bogorodice pada u petak, znači jede se posna hrana.

Tropar, glas 4:
Roždestvo tvoje, Bogorodice Djevo,
radost vozvjesti vsej vseljenjej,
iz tebe bo vozsija solnce pravdi, Hristos Bog naš,
i razrušiv kljatvu dade blagoslovenije,
i uprazdniv smert,
darova nam život vječnij.

Naš Manastir Studenica, (na slici), slavi ovaj divan praznik. Detaljnije o Studenici...

 Nastarija srpska ćirilična knjiga 'Miroslavljevo jevanđelje' biće izložena od 20. do 23. septembra pred olatrom u Hramu Svetog Save na Vračaru, saopštila je Kancelarija za medije tog hrama.

'Miroslavljevo jevanđelje' će u Hramu Svetog Save biti izloženo u okviru manifestacije 'Knjiga u Hramu', u organizaciji Narodne biblioteke Srbije, Društva za podizanje tog hrana, Narodnog muzeja, Udruženja 'Knez Miroslav', Grada Beograda i Ministarstva kulture.

'Miroslavljevo jevanđelje', najstariji ćirilični spomenik srpske kulture, nastao je u poslednjoj četvrti XII veka u crkvi Svetog Petra i Pavla na reci Lim kod Bijelog Polja. Upisano je u registar baštine UNESKO-a, a čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.

Građani Srbije imaće priliku da se, kako se navodi, 'susretnu sa ovom retkom knjigom i našom celokupnom baštinom koju ta knjiga na najbolji način predstavlja'.

Od četvrtka do nedelje u podne, 72 sata, u Hramu će biti priređeno više zanatskih i umetničkih aktivnosti, koje će uveličati ovu trodnevnu manifestaciju.

Mladi umetnici - ikonopisci i fresko-slikari, majstori mozaika, kaligrafije i duboreza, vajari i kamenoresci - radiće neprestano dan-noć u slavu lepote i pobede duha nad materijom, navodi se u saopštenju.

Deo manifestacije, svakog podneva i ponoći, biće i nastup muzičkih umetnika - Hor Mokranjac pri Hramu Svetog Save, Prvo beogradsko pevačko društvo, Monasi manastira Kovilj i drugi izvođači koncertne duhovne muzike.

Free Byzantine Chanting mp3 files in Serbian, Greek, Russian, Arabic language

http://www.waysha.com/chanting.htm

USEKOVANJE GLAVE SV. JOVANA KRSTITELJA

  U vreme propovedanja Jovanovog Galilejom vladase Irod Antipa, sin starog Iroda, ubice mladenaca Vitlejemskih u vreme Hristovog rodjenja. Irod otera svoju zakonitu zenu i nezakonito uze Irodijadu, zenu svoga brata Filipa, koji jos bese u zivotu. Protiv ovog bezakonja usta Jovan Krstitelj i silno izoblici Iroda. Irod ga baci u tamnicu. Za vreme jednoga pira u svom dvoru igrase pred gostima Salomija, kci Irodijadina i Filipova. Pijani Irod, zanesen tom igrom, obeca igracici sve sto bude trazila. Nagovorena od svoje majke, Salomija zaiska glavu Jovana Krstitelja. Irod naredi te Jovana posekose i doneseose glavu njegovu na tanjiru. Ucenici Jovanovi uzese nocu telo i cesno ga sahranise, a Irodijada izbode iglom jezik Jovanov, pa glavu zakopa na neko necisto mesto (sta je dalje bilo sa glavom vidi pod 9. martom/24. februarom). Posle toga, Irod i Irodijada behu potuceni i od rimskog cara Kaligule prognani u Galileju pa u Spaniju. Zivese u bedi i ponizenju dok se zemlja ne otvori i proguta ih. Salomija pogibe zlom smrcu na reci Sikorisu. Smrt sv. Jovana dogodila se pred Pashu, a praznovanje na ovaj dan ustanovljeno je zbog toga sto je toga dana osvecena crkva koju podigose na grobu njegovom u Sevastiji car Konstantin i carica Jelena.

Ovoga dana se posti.

Tropar, glas 2:
Pamjat pravednago s pohvalami,
tebje že dovljejet svidjeteljstvo Gospodnje, Predteče,
pokazalbosja jesi voistinu i prorokov čestnjejšij:
jako i v strujah krestiti spodobilsja jesi propovjedanago,
tjemže za istinu postradav radujasja,
blagovjestil jesi i suščim vo adje
Boga javlšagosja plotiju,
vzemljuščago grjeh mira,
i podajuščago nam veliju milost.

USPENJE PRESVETE BOGORODICE, VELIKA GOSPOJINA 

Presveta Deva Marija, Majka Božija, posrednica našeg spasenja, poživela je još dosta dugo posle Vaznesenja Sina svog. Dok je umirao na krstu, Sin njen Isus Hristos na čuvanje je predade svetom Jovanu Bogoslovu. U njegovom domu, na Sionu, živela je ona u neprestanoj molitvi iščekujući dan kada će otići Sinu svom. Često je pohodila sva ona mesta, koja su podsećala na velike događaje i velika dela Sina njenog. Svojim molitvama, savetima, krotošću i trpeljivošću pomagala je ona svetim apostolima u širenju Božije reči. Najduže vremena u molitvi provodila je ona na Jeleonskoj Gori, moleći Boga da je što pre uzme sebi. I tako jednom dok se molila javi joj se arhangel Gavril i obavesti je da će kroz tri dana biti upokojena, našta se ona veoma obradova. Poželela je da pre svog upokojenja vidi još jednom sve apostole i želja joj bi ispunjena. Nošeni krilima anđela i na oblacima, skupiše se svi apostoli da poslednji put odaju počast i divljenje ovoj Majci nad majkama, Prečistoj Devi Mariji. Oprostivši se od njih, ona predade svoj svet duh Bogu. Apostoli se mnogo ražalostiše. Kovčeg sa njenim svetim moštima uz pratnju mnoštva hrišćana preneli su u Getsimanski Vrt, u grobnicu roditelja njenih, svetog Joakima i Ane. Dok su ga nosili kroz grad, iz njega se neprestano širio aromatičan miris. Jedan od jevrejskih sveštenika drznu se te rukama dohvati kovčeg, ali mu u tom trenutku obe ruke otpadoše, te on poverova u Hrista i one mu se povratiše.

Tropar (glas 1):

V roždestvje djevstvo sohranila jesi, vo uspeniji mira ne ostavila jesi Bogorodice, prestavilasja jesi k životu mati sušči života, i molitvami tvojimi izbavljaješi ot smerti duši našja.

Preobraženje Gospodnje

Treće godine Svoje propovedi na zemlji Gospod Isus češće govoraše učenicima Svojim o bliskom stradanju Svome, no ujedno i o slavi Svojoj posle stradanja na krstu. Da ne bi predctojeće stradanje Njegovo sasvim raslabilo učenike te da ne bi otpali od Njega, On Premudri, htede im pre stradanja pokazati delimično slavu Svoju božansku. Zato uzevši sobom Petra, Jakova i Jovana iziđe s njima noću na goru Tavor, i tu se preobrazi pred njima. I zasja se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postaše svijetle kao snijeg. I pojaviše ce pokraj Njega Mojsej i Ilija, veliki starozavetni proroci. I videše učenici i udiviše se. I reče Petar: Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri sjenice (kolibe): Tebi jednu, a Mojsiju jednu, a jednu Iliji. No dok još Petar govoraše, udaljiše ce Mojsej i Ilija, i sjajan oblak okruži Gospoda i učenike, i dođe glas iz oblaka: Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji; njega poslušajte. Čuvši ovaj glas učenici padoše ničice na zemlju kao mrtvi i ostaše tako ležeći u strahu dokle im Gocpod ne priđe i ne reče im: ustanite i ne bojte ce (Mat. 17). Zašto Gospod uze samo trojicu učenika na Tavor a ne sve? Jer Juda ne beše dostojan da vidi božancku slavu Učitelja, koga će on izdati, a njega samog Gospod ne hte ostaviti pod gorom, da ne bi time izdajnik pravdao svoje izdajstvo. Zašto ce preobrazi na gori a ne u dolini. Da bi nac naučio dvema vrlinama: trudoljublju i bogomišliju. Jer penjanje na visinu zahteva trud, a visina predstavlja visinu misli naših, t.j. bogomislije. Zašto ce preobrazi noću? Jer je noć podesnija za molitvu i bogomislije nego dan, i jer noć zakriva tamom svu zemaljsku krasotu a otkriva krasotu zvezdanog neba. Zašto ce pojaviše Mojsej i Ilija? Da se razbije zabluda jevrejcka, kao da je Hrictos neki od proroka, Ilija, Jeremija ili neki drugi - zato se On javlja kao Car nad prorocima, i zato ce Mojsej i Ilija javljaju kao sluge Njegove. Dotle je Gospod mnogo puta pokazao učenicima božancku moć Svoju, a na Tavoru im je pokazao božancku prirodu Svoju. To viđenje Božanstva Njegovog i slišanje nebeskog svedočanctva o Njemu kao Sinu Božjem trebalo je da posluži učenicima u dane stradanja Gospodnjeg na ukrepljenje nepokolebljive vere u Njega i Njegovu krajnju pobedu. (Tekst preuzet iz knjige: Sv. episkop Nikolaj žički, "Ohridski prolog")

Tropar, glas 7:
Preobrazilsja jesi na gorje, Hriste Bože,
pokazavij učenikom tvojim slavu tvoju,
jakože možahu:
da vozsijajet i nam grješnim svjet tvoj prisnosuščnij,
molitvami Bogorodici, svjetodavče, slava tebje.

Post

"Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanje od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela", preporučuje sveti Vasilije Veliki.

Post ima dva aspekta: duhovni i telesni. Telesni se svodi na uzdržavanje od hrane životinjskog porekla - mrsa - mada podrazumeva i uzdržavanje od grešnih misli, želja i dela (seksa pre svega) i svega hedonističkog kao: duvana, alkohola, ama svega što za smeran život nije neophodno a što svi u stvari volimo. Posno je opozit od masno. Masno znači mesno. Meso podstiče putenost, agresivnost, navodi na greh. Telesni post je metod očišćenja tela i podloga je za duhovni. Duhovni aspekt nije post u pravom smislu te reči. Ne sastoji se od uzdržavanja već, naprotiv, od umnožavanja molitvi (meditacija), dobročinstava, ljubavi prema bližnjem svom i svih ostalih evanđelskih vrlina. Molitva je metod kojim se proniče u puteve Gospodnje, shvata smisao i nalazi uteha i spas. Blagost i ljubav su fundament svake molitve i bez njih je molitva licemerna, predstavlja samo izigravanje religioznosti čerez neke koristi, gluposti ili neznanja. Praktikuje se u skoro svim religijama i izvrsna je mentalna higijena. Strogi post je ili obaveza ili kazna. Obaveza u smislu svešteničkog ili monaškog primera kako se bogougodno ponaša ili kao ispunjenje nekog zaveta odnosno očišćenja nekog greha. Što se kazne (ili samokazne) tiče poznato je da je za veću fleku potreban jači deterdžent.

Postovi su redovni i vanredni. Pravoslavno hrišćanstvo poznaje dve vrste redovnog posta: jednodnevne i višednevne. Svaka sreda i petak su - osim trapavih sedmica - jednodnevni postovi i u suštini su samo telesni. Imaju vaspitno-obrazovni karakter kao iskonska kultura ishrane koja se nameće kroz religiju. Jednostavno rečeno: nije, brate, zdravo jesti samo meso. Višednevni postovi su pred četiri od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. Potiču iz praskozorja hrišćanstva i označavaju prirodne prelome u godišnjem ciklusu. Dva su posvećena Isusu Hristu (Roždenije i Vaskrs), jedan utemeljitelju hrišćanske crkve i jedan majci Božjoj. U narodu se zovu Božićni, Veliki ili Vaskršnji, Petrovski i Velikogospojinski. Ovi postovi se mogu slobodno nazvati i višenedeljnim. Dužina posta je spram važnosti praznika i najduži je Veliki (logično, zar ne?), a najkraći Velikogospojinski. Tri su fiksirana po solarnom a jedan po lunarnom kalendaru. U njima su (ili bi trebalo da budu) izražena oba aspekta. Telesni aspekt odbija Nečastivog a duhovni približava Stvoritelju. Traju od dve do sedam nedelja i završavaju se pričešćem i kraćim ili dužim "mesojeđem". Pričest je sjedinjavanje sa Bogom kroz telo i krv Isusovu, a mesojeđe seže do paganskog rituala žrtvovanja životinje, svojevrsna je nagrada za izdržani post i označava prelazak sa duhovnog na ovozemaljsko. Očišćeno telo i duša sada se mogu malkoc i uprljati. Kada se sve sabere, polovina godine prođe u postu. Kako je sve podeljeno na dva dela, na svetlo i tamu ili dobro i zlo, tako i čovek u sebi nosi dva "podstanara" - Boga i Đavola. Oni su u stalnoj borbi za prevlast, a post je Božja polovina.

Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, 14. avgusta, po novom kalendaru,  počinje jedan od četiri višednevna posta u crkvenoj godini - Velikogospojinski post koji se završava praznikom Uspenja Presvete Bogorodice, 28/15. avgusta. Ovaj praznik u narodu je poznat i kao Velika Gospojina, po čemu je ovaj post dobio ime, mada se naziva i Uspenjski ili Bogorodičin post. Velikogospojinski post uvek traje dve nedelje, jer je još na Konstatinopoljskom saboru, održanom 1166. za sve pravoslavne hrišćane, saglasno drevnim postavkama, potvrđeno je da bez prekidanja čuvaju i poštuju Bogorodičin post od 14/1. do 28/15. avgusta. Nekada su tokom ovog posta, koji spada u stroge postove građanskim zakonima bile zabranjene javne priredbe i spektakli. 

14.08. – 01.08. Iznošenje Časnog Krsta

Ovaj praznik dogovorno su ustanovili Grci i Rusi u vreme grčkog cara Manuila i ruskog kneza Andreja, kao spomen istovremene pobede, Rusa nad Bugarima i Grka nad Saracenima. I Ruska i Grčka vojska pred sobom nosile su krstove, iz kojih je zasvetlela nebeska svetlost. Ustanovljeno je da se na današnji dan iznosi krst iz crkve Svete Sofije, i to najpre na sredinu crkve, a potom na ulice radi poklonjenja naroda i spomena na pomoć krsta u ratovima. Nije iznošen obični krst, nego upravo Časni Krst, koji je čuvan u hramu carskog dvora. Dan ranije, on je prenošen u crkvu Svete Sofije, odakle je nošen ulicama Carigrada, radi osveštavanja zemlje i vazduha. Nakon 14 dana ponovo je vraćan u hram carske palate.
Sveti mučenici Makaveji ( 14. avgusta)

Sveti mučenici Makaveji

1. avgust/14. avgust 

Tropar, glas 2:
Velija vjeri ispravljenija,
vo istočnicje plamene, jako na vodje upokojenija,
svjati velikomučenik Teodor radovašesja:
ognjem bo vsesožegsja, jako hleb sladkij Trojicje prinesesja.
Togo molitvami, Hriste Bože, spasi duši našja.

Prenos mostiju Prvomučenika Svetog Stefana

2. avgust/15. avgust

Tropar, glas 8:
V tebje mati izvjestno spasesja, ježe po obrazu:
prijimši bo krest, posljedovala jesi Hristu,
i djejušči učila jesi prezirati ubo plot prehodit bo,
prilježati že o duši vešči besmertnjej,
tjemže i so angeli sradujetsja,
prepodobnaja Angelino, duh tvoj.

Krušedol

Jedan od najznačajnijih srpskih manastira osnovali su despot Đorđe Branković (potonji monah Maksim) i njegova majka Angelina (žena slepog Stefana Brankovića), a u njemu počivaju posmrtni ostaci mnogih glasovitih Srba.

Manastir Krušedol je osnovan od strane despota Đorđa Brankovića (monaha Maksima) i njegove majke Angeline (žena slepog Stefana Brankovića). Smatra se da je njegova izgradnja započela oko 1509. godine. Manastir je tek delimično završen oko 1513. godine, a uz veliku pomoć ruskog velikog kneza Vasilija Jovanovića i vlaškoga vojvode Jovana Wagoja Basarabe. Za vreme njegove izgradnje beogradski i mitropolit "vo vsej sremskoj zemlji" Maksim je imao rezidenciju u Uspenskom manastiru u Beogradu, ali je povremeno dolazio u Krušedol ne bi li nadgledao kako napreduju radovi. I pored svega toga gradnja manastira je išla veoma sporo i nije bila završena skoro pedeset godina.

Veliki ugled

U vreme smrti Maksima Brankovića (18. I 1516.) manastir još uvek nije bio završen. Još za života on je manastir proglasio sedištem obnovljene sremske eparhije i za svoje posmrtne ostatke predvideo kriptu u kojoj će kasnije i stvarno biti sahranjen. Kako su tu već bile položene mošti njegovog oca slepog Stefana Brankovića i despota Jovana Brankovića (njegovog brata), to je bilo očigledno da je Maksim imao nameru da manastir pretvori u mauzolej Brankovića. To je bilo vreme kada su Turci često upadali u Srem, ali interesantno je to da su manastir obilazili u vreme kada su osvajali Srem (1521-26) i nisu ga uznemiravali. Iako nedovršen i izložen mogućim turskim napadima, manastir je živeo svoj život. Tako je u njemu tokom 1522/23. godine izvršena kanonizacija sv. Maksima (despota Đ. Brankovića), a istovremeno se pišu i neke knjige. Radovi oko manastira su stalno bili u toku i 1546. smatra se godinom kada je manastir bio konačno završen, odnosno tada su bili islikani svi delovi hrama. Manastir je od samog početka uživao ogroman ugled tako da u vreme najstarijeg turskog popisa (1546. godine) raspolaže sa znatnim imanjem i u odnosu na ostale fruškogorske manastire bio je najbogatiji. To se vidi i po tome što su mu Turci 1566. godine (vreme prodaje crkava i manastira) odredili najveću otkupninu od čak 32000 akči. Baš tokom XVII veka kaluđeri iz Krušedola često putuju u Rusiju gde prikupljaju pomoć (1628, 1642, 1651), a izgleda da su u tome imali dosta uspeha i da su namakli dovoljno sredstava jer manastir u 1670. godini broji 90 kaluđera i 12 staraca koji se brinu o imanju. Ipak, život nije bio miran jer oko 1690. godine monasi moraju pred Turcima da se sa dragocenostima sklanjaju u Sent Andreju. Tokom 1697. godine se vraćaju i zatiču manastir manje-više u dobrom stanju. U to vreme manastir ima 50 monaha, sto iskušenika, dijaka i laika. Bilo je očigledno da je manastir i dalje u dobrom materijalnom stanju. "Krušedol je raskošni kaluđerski manastir. Crkva je sagrađena u starom grčkom stilu. Ima popločan pod, kupolu i veoma dobro urađene freske u mozaiku", navodi opat Bonini 1702. godine. Nadalje, kaže se da su mošti sv. Maksima i majke Angeline u istom sanduku i da se njihova tela pokazuju svakom onome ko dođe sa strane. U drugom sanduku su mošti sv Jovana i sv. Stefana (Brankovića). "Sva ova tela su netljena i pažljivo čuvana. Pokrivena su odelima, prstenovima i žezlima. Kaluđeri dozvoljavaju da se vidi sve osim glave, budući da je njihov patrijarh izričito zabranio da se glave ne otkrivaju nikome, bez obzira ko to bio". Imanje koje je manastir imao u to doba bilo je zaista fascinantno. Samo poljoprivrednog zemljišta je bilo oko 1300 jutara, uz nekoliko sela i mnoštvo vinograda, prihoda od rečnih skela, itd. I pored toga kaluđeri vode strog život; "Najvećim delom godine poste, tj. od prvog novembra do pred sv. kralja Stefana. Osim za vreme nedelja, u tom periodu ne jedu ni jaja, ni ribu, hraneći se travom i kuvanim povrćem na vodi. Ulje i maslac ne upotrebljavaju čak ni nedeljom" kaže opat Bonini (1702). Ovakvo dobro materijalno stanje ne traje dugo jer 1716. godine Turci napadaju i spaljuju manastir. Tom prilikom manastir je ne samo spaljen, razrušen već su svetinje (mošti Brankovića), isekli, razbacali i popalili. Nije prošlo mnogo, a manastir je opet obnovljen. Radovi su započeli 1719. godine. Računa se da su do 1756. godine obavljene skoro sve popravke. 1726. godine podignut je i visoki petospratni zvonik, a te godine vladika Nikanor u manastiru zatiče 90 monaha i 12 staraca koji su brinuli o imanju.

  SVETI SRBI

- Srpski svetitelji, čudotvorne ikone i mošti -

Poštovani,

U organizaciji Srpskog sabora Dveri i Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice „Sveti đakon Avakum i iguman Pajsije" pri Crkvenoj opštini Čačak, u okviru 2. Letnjih duhovnih večeri, u nedelju, 12. avgusta 2007. godine u dvorištu Narodnog muzeja u 20 časova, biće upriličen razgovor na temu: „Sveti Srbi - Srpski svetitelji, čudotvorne ikone i mošti". Na tribini će učestvovati: arhimandrit Tihon, iguman manastira Studenice, protojerej-stavrofor Ljubodrag Petrović, predsednik Verskog dobrotvornog starateljstva Mitropolije Beogradsko-karlovačke, Janja Todorović, pravoslavni publicista i priređivač knjige „Srpski svetačnik" i Danilo Tvrdišić, član redakcije časopisa „Dveri srpske".

          U slučaju kiše program će biti održan u sali Skupštine opštine Čačak.

Povod za ovo, sedmo po redu veče pronašli smo u tome što u srpskom narodu, po našem mišljenju, još uvek nije dovoljno razvijen kult Srba svetitelja. O našim svetiteljima, čudotvornim ikonama i moštima se malo zna i veoma je mali broj knjiga, filmova i drugih prezentacija njima posvećenih. Upravo iz ovog razloga svi ogranci Dveri po Srbiji za svoje krsne slave uzimaju srpske svetitelje.

Često se zaboravlja da su Sveti Srbi najznačajnije ličnosti naše istorije i da se među njima nalaze naši najveći episkopi, državnici, vojskovođe i književnici. Dovoljno je navesti primere Svetog Save, Stefana Nemanje (Svetog Simeona Mirotočivog), Despota Stefana Lazarevića (Svetog Stefana Visokog) ili Svetog Petra Cetinjskog. Pored njih, u Kalendar Svetih upisani su i brojni manje poznati srpski svetitelji, podvižnici, ispovednici i mučenici, posebno u 20. veku, kada su srpski narod i Crkva stradali u brojnim ratovima i okupacijama.

          Pokrovitelji 2. Letnjih duhovnih večeri su Opština Čačak, Crkvena opština Čačak, Narodni Muzej i Štamparija WINIA. Medijski pokrovitelji su: TV Čačak, TV Galaksija 32, MOJA TV, Radio Čačak i Čačanski glas.

Dobro došli!

U Čačku,  8. avgusta 2007.                   Informativna služba Srpskog sabora Dveri