Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je saopštio da je uneo u diptihe svetih pravoslavne crkve imena Justina Ćelijskog i Simeona Dajbabskog

Blaženopočivši arhimandrit Justin Popović, duhovnik manastira Ćelije, kod Valjeva (1894-1979), od sada je prepodobni Justin Ćelijski, a Simeon Popović, nastojatelj manastira Dajbabe, kod Podgorice (1854-1941), od sada je prepodobni Simeon Dajbabski, navedeno je u saopštenju Arhijerejskog sabora SPC.
Kako se ističe u saopštenju Arhijerejskog sabora, čije se zasedanje održava u Patrijaršiji SPC u Beogradu, liturgijski spomen prepodobnog Justina slaviće se 1. juna po starom kalendaru (14. juna po novom kalendaru), a spomen prepodobnog Simeona praznovaće se 19. marta po starom kalendaru (1. aprila po novom kalendaru).
Svečano proslavljenje novokanonizovanih ugodnika Božjih biće izvršeno na sabornoj svetoj arhijerejskoj liturgiji u nedelju, 2. maja, u Hramu Svetoga Save na Vračaru, sa početkom u 9 časova, dodaje se u saopštenju.
U Eparhiji valjevskoj sinoć su zvona sa svih crkava označila da je sabor SPC prihvatio predlog episkopa valjevskog Milutina, monaštva i sveštenstva te eparhije da se Ava Justin Popović uvrsti u diptih svetih.

Blaženopočivši arhimandrit Justin Popović, je uz svetog Nikolaja Velimirovića još jedan svetitelj valjevske eparhije. Ava Justin Popović bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije i profesor Beogradskog univerziteta, pravoslavni duhovnik i bogoslov Srpske pravoslavne crkve koji je napisao i veliki broj žitija svetih, kao i dogmatiku i teološke rasprave. Rođen je 1894. godine u Vranju, a umro na praznik Blagovesti 1979. godine u Manastiru Ćelije kod Valjeva.

Ćelije, ženski manastir Srpske pravoslavne crkve ,na 6 km jugozapadno od Valjeva, smešten je na levoj obali reke Gradac, pored pruge Beograd - Bar. Manastir je zidan u brdovitom ataru sela Lelić, pa se ne vidi dok se ne počne silaziti u kotlinu gde je smešten. Manastir je poznat po tome što je u njemu živeo i radio arhimandrit dr Justin Popović (1894-1979), autor brojnih studija o pravoslavlju i jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva..
Istorijski podaci kazuju da manastir je sagradjen u Srednjem veku. Mejutim, narodna predanja ga vezuje za kralja Dragutina koji je od 1282. do 1316. upravljao ovim prosotorima kao Sremski kralj. Drugi izvor kaže e kaže da je manastir podignut krajem 14. ili početkom 15.veka. u vreme despota Stefana Lazarevića.
U doba Turaka manastir je često bio rušen i spaljivan, pa potom obnavljan. Današnji materijalni ostaci manastirskog kompleksa su iz 19. i 20. veka. Duhovnici manastira su oduvek bili trn u oku Turcima i kasnijim neprijateljima jer su bili i istaknute narodne vođe. U periodu od 1798. do 1800. godine ikonostas je oslikao Petar Nikoljaveić – Moler, umetniik i vojovoda, ali je deceniju kasnije uništen. Manastir ima značajno mesto u Valjevskoj nahiji. Pred Karađorđev ustanak 1804. godine knez Aleksa Nenadović i „oberknez“ ispod Medvednika Ilija Birčanin (počiva levo od crkve u pravcu oltara) postali su prve žrtve dahija. Posečeni su na mostu na Kolubari u Valjevu, a Turci su na isti način ubili i arhimandrita Rafaila - Hadži Ruvima.
U toku Prvog srpskog ustanka manastirski konaci su pretvoreni u vojnu bolnicu, pa su ga Turci ponovo zapalili 1810. godine . Naredne godine je obnovljen, dozidani su priprata i kube. Na severnoj strani 1926. je postavaljen zvonik. 
U XIX veku u Ćelijama počinje sa radom Osnovna škola, jedna od prvih u u Srbiji pod Milošem Obrenovićem, a medju prvim učenicima je bio Sveti Vladika Nikolaj Velimirović. Od 1837. Manastir Ćelije je pretvoren u parohuijsku crkvu a potom 1928, odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora postaje ženski manastir.
U novije vreme manastir je poznat po znamenitom teologu Justinu Popoviću, doktoru filozofije, autoru brojnih studija o pravoslavlju i jednom od osnivača Srpskog filozofskog društva. Ava Justin je bio duhovnik manstira od 1948. do smrti na cveti 1979. godine.
 Na grob oca Ave Justina Popovića na južnoj strani oltara, narod rado dolazi jer se smatra da ovo mesto ima čudesnu isceliteljsku moć. Pod upravom igumanije Glikerije Janjić od 1962. godine manastir Ćelije je ekonomski procvetao. 
U srpsko- vizantisjkom stilu ozidana je zgrad konaka posvećenog Svetom Jovanu Zlatoustom, renovirana je i manastriska crkva sa zvonikom i osnovana Duhovna biblioteka "Otac Justin„ u Valjevu. Duhovni napredak se ogleda u sve brojnijem monaštvu.veštom posebno u okonopisanju , asbe je zapaženija imidavačka delatnost.
Od 1996. godine na reci Gradac po ugledu na krštenje Gospoda Hrista u reci Jordan, manastir organizuje sabirno krštenje, uz prisustvo većeg broja duhovnika . Tom prilikom se krštava na stotine duša od sedam mesecoi do 77 godina. Poštujući testament duhovnika Ave Justina Popovića na ulazu pored manastirske porte u Ćelijama uveliko se gradi se nova svetinja posvećena Svetom Savi.

Blagosvesti je praznik kojiSrpska pravoslavna crkva  proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada uBogorodicine  praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (Sv. Jovan Krstite;j)ti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), arhandjeo Gavrilo  odgovara: Duh Sveti Sin Boziji i (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38). doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Precistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je Vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom. zovu se "Kiriopasha".

'Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene ako i umre živeće...'
[Jovan 11, 25]

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer je na taj dan Isus Hristos, Gospod i Bog naš, vaskrsnuo iz mrtvih, pobedio smrt i svim ljudima, od praroditelja Adama i Eve darovao večni život. Zbog velikog značaja ovog događaja svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka se smatra za mali Vaskrs. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja [po gregorijanskom kalendaru]. Za ovaj praznik u narodu su uobičajeni mnogi lepi običaji, koji naročito vesele decu. Za taj dan se farbaju jaja, zato što je baš jaje simbol obnavljanja prirode i života. Naročito crveno jaje predstavlja radost, i to kako za one koji ga daruju drugome, tako i onome ko ga prima. Zašto baš crvena boja, postaviće mnogi od vas pitanje? Zato, što ona predstavlja Spasiteljevu nevino prolivenu krv na Golgoti, a to je ujedno i boja Vaskrsenja, zato što njega ne može biti bez stradanja i smrti. To i jeste istinska i prava boja Hrišćana i naše Crkve.

U nedelju rano, pre zore, Marija Magdalina, Marija Jakovljeva, Salomija i druge žene pošle su sa spremljenim mirom na Hristov grob. Veliki kamen kojim je Hristov grob bio zatvoren odvaljen je, grob je prazan! Na kamenu sedi anđeo Gospodnji, sa licem kao munja i odelom belim kao sneg. Stražari vojnici su ukočeni od straha. Anđeo blagovesti mironosnicama: 'Ne bojte se, jer znam da Isusa raspetoga tražite. Nije ovde jer ustade, kao što je kazao... Idite brže i kažite učenicima Njegovim da je vaskrsao.' Žene kreću, a u isto vreme zbunjeni vojnici-stražari trče u grad da obaveste jevrejske glavare o onom što su videli.

Raduju se ljudi, raduje se sva priroda!

Hristos je vaskrsao, đavo i smrt su pobeđeni!
Svojim čudesnim vaskrsenjem Gospod Isus Hristos otvorio je i nama put u život večni, otvorio put ka konačnom vaskrsenju mrtvih u poslednji dan, dan Njegovog drugog dolaska

'Ovo je dan koji stvori Gospod,
radujmo se i veselimo se u njemu!'

Vaskršnje slavlje

Kada svane dan Vaskrsenja Hristova, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova, dugo, zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika. Domaćin sa svojom čeljadi odlazi u crkvu na svetu vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: 'Hristos Vaskrse!' i 'Vaistinu Vaskrse!' Taj pozdrav traje sve do Spasovdana

Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću. Ukoliko se ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita 'Oče naš' i druge molitve koje se znaju napamet, ili se čitaju iz molitvenika Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Tucanje jajima. Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače. To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, 'Hristos Vaskrse' i 'Vaistinu Vaskrse'. Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.
Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

'O vaskrseniju se tuku šarenim i crvenim jajima, tj. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa koje se razbije ono uzme onaj koji je razbio.To čine kod namastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najprije da vide jaje jedan drugome: jer neki probiju jaje odozdo te iscijede žujce i bjelance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan vaskrsenija [u ponedjeljnik] ko ne ode u crkvu na jutrenju, onoga [npr. u Srijemu i u Bačkoj] hoće da poliju vodom ili da bace u vodu; zato se kaze onda: danas idu godišnjaci u crkvu [tj. oni koji idu samo od godine do godine]. Od vaskrsenija do Spasova dne govori se, kad se dvojica sretnu na putu, ili kad koji kome dođe u kuću: Ristos vaskrs [mjesto dobro jutro, pomoz' Bog i dobar veče] i odgovara se vaistinu vaskrs; tako i kad se pije, mjesto spasuju se i na zdravlje.' [Srpski rječnik: Vuk Stefanović Karadžić, Nolit, Beograd, 1977.]

Strasna sedmica, poslednja, sedma nedelja časnog posta, koja prethodi Vaskrsu. Ovu nedelju od Velikog ponedeljka do Velike subote pravoslavni vernici provode u strogom postu, molitvi i pokajanju. U crkvama se na bogosluženjima podseća na poslednje zemaljske dana Gospoda Isusa Hrista – njegovu izdaju, hapšenje i stradanje na krstu. Ova nedelja se zove strasna, jer na staroslovenskom reč strast znači stradanje, trpljenje i bol.

Na Veliki ponedeljak crkva podseća na starozavetnog Josifa koga su braća prodala za 20 srebrenika, ali se on spasao i kasnije vladao Egiptom. Na Veliki utorak Pravoslavna crkva pokazuje Bogočoveka Isusa Hrista koji je, kao sveznajući, još u subotu kada je vaskrsao Lazara iz Vitanije, znao da su ga jevrejske starešine osudile na smrt. Na Veliku sredu se spominje izdajstvo Jude Iskariotskog. Tog dana, u spomen žene koja je izlila miro na noge Hristove, u crkvama se vrši jedna od sedam svetih tajni, osvećenje jeleja. Tokom svete tajne jeleosvećenja vernici se pomazuju osvećenim uljem kao lekom za telesno i duševno zdravlje.

Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog. Na ovaj dan Isus Hrist je ustanovio svetu tajnu pričešća u obliku hleba i vina koje su u stvari nevidljivo krv i telo Gospodnje. Jedino ovog dana u godini na svetoj liturgiji se pripremaju čestice za pričešćivanje bolesnika i onih koji su iz nekog razloga sprečeni da dođu u hram. Uveče se služi bdenije sa čitanjem dvanaest jevanđelja Hristovog stradanja.

Na Veliki petak nema liturgije. To je najžalosniji dan za hrišćane jer je Isus Hrist bio osuđen i raspet na krstu. U vreme smrti Sina božjeg zemlja se potresla, a sunce pomračilo. Zavesa u jerusalimskom hramu se pocepala na dva dela. Čak su i neprijatelji u strahu izrekli: „Zaista, ovo beše Sin božji”. Umesto zvona koja su umukla još prošle večeri, u crkvama se, sve do nedelje, čuje zvuk klepala.

Uveče se iznosi plaštanica (ukrašeno platno gde se izobražava skidanje, polaganje u grob Isusa Hrista) i služi opelo. Posle ophoda oko hrama, vernici prolaze ispod plaštanice sastradavajući sa Hristom, ali i verom da će ih Bog isceliti. Isto kao što su nekada ljudi u Hristovo vreme dodirivali njegove haljine sa molbom da ih isceli od duhovnih i telesnih bolesti.

Na Veliku subotu, poslednjeg dana Velikog posta, jutrenje je zapravo opelo Hristovo koje se negde služi i prethodne noći. Hrist, kako uči Pravoslavna crkva, leži u grobu, dok je dušom u adu. U ranim popodnevnim satima, u okviru večernje, služi se sveta liturgija svetog Vasilija Velikog. Po podne na Veliku subotu u jerusalimskom hramu Svetog groba Gospodnjeg vekovima se već dešava čudo – pojava „blagodatnog ognja”. U hramu, u kome su pogašene sve sveće i kandila, na čudesan način dolazi do paljenja ognja, koji jerusalimski patrijarh prima i potom ga prenosi na narod. Poslednjih godina ovaj oganj se specijalnim avionima prenosi u Atinu i Moskvu.

VELIKI PETAK                                          

Velika žrtva je prinesena . Pošto Bog Otac ne gleda na svet kao na materijalan i duhovan, već sve stvoreno vidi kroz Sina Svojega, i pošto je ljudski rod pao u ropstvo prirode, znači propadljivog, smrti, Sin Božiji ovaplotio se, proživeo zemaljski život u ljudskom telu i na kraju umro mučeničkom smrću na krstu - da bi vaskrsao, podigao iz groba ljudsku prirodu i tako otvorio ljudima put ka večnom životu.

Na krstu je stradao Jedini bez greha, a ispratili su Ga povicima "Raspni ga!". Hristos je razapet "u vreme Pontija Pilata", ali svakim svojim grehom mi Ga ponovo i ponovo razapinjemo.

Na Veliki petak Crkva je sve momente sveštenih događaja spasenja sveta označila bogosluženjem. Vreme hvatanja Spasitelja u Getsimanskom vrtu i osudu NJegovu od arhijereja i starešina na stradanje i smrt - bogosluženjem jutrenja, vreme vođenja Spasitelja na sud ka Pilatu - bogosluženjem prvog časa, vreme osude Gospoda na sudu kod Pilata - bogusluženjem trećeg časa, vreme krsnih stradanja Hrista - šestim časom, a skidanje tela Hristovog sa krsta - večernjom (na večernju iznosi se plaštanica na sredinu hrama, radi poklonjenja mrtvom Gospodu, na njoj predstavljenom). Časovi na Veliki petak svršavaju se ovim redom: prvi, šesti, deveti i zovu se carski časovi - jer su vizantijski carevi uvek prisustvovali na ovim časovima u crkvi, a posle njih je bivalo mnogoljetije carevima.

Zlim ljudima nista nije tako mrsko i odvratno kao dobar covek. A kada pred sobom imaju coveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer zivotinja ubija i komada plen samo da utoli glad , a covek to radi iz najnizih pobuda, da bi uzivao u tudjim mukama.

U noci izmedju Velikog cetvrtka i Velikog petka, Judeji su, iz grozne poruge, Hrista bicevali, tako da mu ni jedan deo koze nije ostao citav. Sutradan su Rimljani nastavili krvavi pir. NJihov kukavicluk je bio veci od obicnog ljudskog osecaja pravde i sudijskog postovanja zakona. Zeleci da Hrista potpuno ponize, vojnici su mu obukli skerletnu odoru, jer to je bila boja careva i niko drugi nije imao pravo da je nosi. Skakali su i igrali oko NJega, smejuci se Caru, a na glavu su mu stavili trnov venac kao krunu. Namera im je bila da Ga ponize, ali su u stvari oni ovim nehotice priznali i posvedocili istinu. Isus Hristos jeste Car nad carevima, jer njegovo carstvo nije od ovoga sveta.

Surovu igru nastavili su Judeji, kad im je Irod predao Isusa, rekavsi da on nikakve krivice nije nasao, dakle, taj Covek je nevin. Surovi i opaki Irod, bludnik, rodoskvrnitelj i ubica sv. Jovana Pretece, mogao je sve da prihvati, ali ne i da pred njim stoji nevin covek. Onaj ko u sebi nema cistote, ne moze da prihvati da ona postoji kod drugih. Zeleci da se Najnevinijem naruga, Irod je naredio da mu obuku belu odoru, kao znak nevinosti. Tako su i Judeji priznali istinu, mada im je namera bila da pokazu poruganog, ismejanog i unizenog Coveka, kojeg je svetina jos juce slavila kao Proroka i Svetitelja. Tako su u oba slucaja, iako zbog lakrdije i bestijalnog izivljavanja, i Rimljani i Judeji priznali Isusa Hrista za ono sto je on i bio, Bezgresni Car.

Tog strasnog dana Pilat i Irod su se izmirili (pre toga su bili u zavadi); izmirilo ih je zlo delo. Judeji su uvideli da mogu samo da muce Isusa, ali ne mogu da Ga osude. Rekli su Pilatu da se Isus u stvari buni protiv imperatora, jer sebe proglasava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne pocinioca. Kako je to bilo vreme uoci Pashe, najveceg judejskog praznika, obicaj je nalagao da se jedan zatvorenik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga hoce da im oslobodi, Isusa Hrista ili Varavu. Varava je bio razbojnik, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuskana od fariseja, trazila je Varavu. Tad je Pilat pitao sta da uradi s Isusom, a svetina je pocela da urla: "Raspni ga! Raspni ga!"

Hristu su opet obukli njegovu odecu, koju mu je izatkala Majka NJegova, Presveta Bogorodica. U toj odeci je isao i propovedao, a za nju su vojnici kasnije bacali kocku, i time su se ispunile reci iz Pisma da ce se za haljine NJegove bacati kocka. Natovarili su mu teski krst na ledja i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola (Via Dolore). Usput su ga pljuvali i dobacivali pogrdne reci. Nasao se tu i jedan dobar covek, Simon iz Kirineje, koji se sazalio i pomogao Gospodu da nosi Krst Stradanja. I jedna cestita zena, Veronika, istrcala je iz kuce i maramom obrisala krv, znoj i pljuvacku sa Hristovog lica. On nije mogao recima da joj se zahvali, ali je to ucinio na Svoj nacin. Na marami je ostala verna slika NJegovog lika. Kako onda, tako i danas. Ta marama postoji i na njoj je nerukotvoreni lik Hristov.

Na stratistu, brdu Golgota, sto znaci lobanja, postavili su tri krsta. Hristov u sredini i dvojice razbojnika sa strane, i to je bio jedan od nacina da ga ponize. Ni tada, posle svih muka i ponizenja, Hristos nije kleo, nego je molio svog Oca nebeskog da oprosti ovim ljudima, jer ne znaju sta cine.

Kad je, oko tri sata po podne (po nasem racunanju vremena) Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Bozja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zlocina: pomracilo se sunce, otvarali su se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se raspadalo u prah uz uzasan prasak. Tako su se obistinile Hristove reci da ce i kamenje progovoriti. I mrtvo kamenje svedocilo je Zivoga. Kapetan koji je strazario kod krsta rece da je ovaj Covek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuze neizrecivi uzas. Svi su plakali. Pored krsta stajala je i Bogorodica sa apostolom Jovanom. Nema i skamenjena od bola, gledala je bezivotno telo svoga Sina i Boga.

Jedan dobar i posten covek, Josif iz Arimateje, nije odobravao postupak prvosvestenika. On je otisao Pilatu i izmolio da se sa krsta skine telo Hristovo i sahrani, zato sto je sutra bila subota, kada se nista ne radi, pa da telo ne stoji na krstu tri dana. Pilat je odobrio i skinuli su telo Hristovo. Zatim su ga obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koji je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su u njega polozili Hristovo telo, zatvorili su ga ogromnom stenom, a Rimljani su postavili straze uokolo, plaseci se da hriscani ne uzmu telo.

U vreme kada je Hristos predao duh Svoj Ocu, u svim pravoslavnim hramovima iznosi se Plastanica, platno na kojem je prikazano Hristovo polaganje u grob. Plastanica se postavlja ispred oltara, na posebno ukrasen odar, koji simvolicno predstavlja grob Hristov. Vernici u najvecem redu i sa dubokim postovanjem prilaze Plastanici i celivaju je.

Na Veliki Petak se ne radi (i nista ne jede do veceri, kada se uzima hrana spremana na vodi), zato sto sve misli i molitve treba da budu upucene Gospodu i podsecanju da je On Sebe prineo na zrtvu, iz ljubavi prema svima nama.

VELIKA SUBOTA

Na Veliku Subotu se u Jerusalimu, na grobu Hristovom moli jerusalimski patrijarh, sa pravoslavnim arhijerejima, njima se u molitvi pridruzuju i jermenski i koptski arhijereji. Crkva se rano ujutro temeljno pregleda, a onda zakljucava. U vecernjim satima dolazi patrijarh i arhijereji, praceni svestenstvom i nebrojenim vernicima, ispunjavajuci crkvu do poslednjeg mesta. U grobnicu ulazi patrijarh u laganoj odeci i moli se na grobu Hristovom. U ponoc se javlja nestvoreni oganj. To je plamen koji se javlja na Hristovom grobu samo na Veliku Subotu i to po nasem, starom kalendaru. On najpre zapali malenu guzvicu pamuka koja se nalazi na ploci groba, sa nje se pripaljuju svece. Kroz celu crkvu, koja je u potpunom mraku, prolaze svetlosni zraci, koji podsecaju na sevanje munja ili bliceva. Tada se sa svih strana zaori radostan usklik: "Hristos Voskrese!" Svi ljudi drze bukete sveca koje oganj pali. U prvim minutima taj oganj ne pece i nema svojstva vatre. LJudi ga provlace kroz kosu i bradu, tek kasnije, on pocinje da gori kao vatra.

Ostalo je zabelezeno svedocenje da jednom nije bilo dozvoljeno pravoslavnom patrijarhu da udje u hram i izmoli oganj. Uzalud su se ostali molili, ognja nije bilo. Pravoslavni patrijarh je klecao ispred zatvorenih vrata hrama i molio se. Tada se sa neba spustio oganj, rascepio mermerni stub pred ulazom u hram i upalio vostanicu u patrijarhovoj ruci. I danas stoji taj mermerni stub, sa tragovima plamena, rascepljen kao sto grom rascepi stari hrast. Od tada se vise niko nije usudio da pravoslavnom patrijarhu zabrani ulazak u hram u noci izmedju Velike Subote i Vaskrsa.

VRBICA (Lazareva subota)

U subotu, osam dana pre Hristovog vaskrsenja, desilo se čudo Lazarevog vaskrsnuća. Isus Hristos je tada, još jednom, pokazao da su reči njegove istina živa : "Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene, ako i umre živeće."
Toga dana, kao sećanje na radost koju su pokazala jerusalimska deca u susretu sa Hristom, slavi se praznik Vrbica.
U hramovima i crkvama se osveštavaju ozelenele grančice vrbe (otuda i naziv praznika) i dele narodu. Blagoslovene, grančice se nose u domove i stavljaju oko ili pored slavske ikone ili kandila.
U litiji oko hrama, koja se na ovaj dan obavlja, ima najviše dece. Ona su obučena u nova i svečana odela, u rukama drže grančice vrbe, a o vratu nose male zvončiće, kao Hristovi jaganjci koji slede svoga pastira.
Blagoslovena sva deca, blagoslovena njihova radost.

CVETI,  ULAZAK GOSPODA U JERUSALIM

(Mark. IX, 1-11; XII, 12-19; Luk. H,H, 29-45).

ZA TO vreme hodočasnici su sve više i više preplavljali Jerusalim. Na praznik Pashe tu se sakupljao narod iz svih krajeva Palestine, a takođe i iz susednih zemalja. Bilo je mnogo stranaca. Po putevima u okolini Jerusalima terali su nepregledna krda stoke u pravcu grada. Karavani kamila krcatih svakovrsnom robom, prolazili su uskim uličicama ka centru grada. Trgovina je oživela. Jevrejska policija i rimske vojničke patrole održavale su poredak u gradu. Svuda je ključao život. Toplo prolećno sunce grejalo je i radovalo šarene gomile sveta koje su zakrčile trgove i ulice jerusalimske. A po zalasku sunca, naglo bi zahladnelo, brisao bi vetar i život na ulicama je zamirao. Hram, njegovi pritvori, susedni trg i ulice, bili su najživlje središte grada. U njegovom severnom delu, tamo gde je bila palata rimskog upravljača (pretorija), bilo je relativno mirno.

U narodnim masama su često kružili glasovi o neobičnim čudima Galilejskog Proroka. Vesti o isceljenju slepoga od rođenja, na putu za Jerihon, i naročito o vaskrsenju Lazarevom u Vitaniji, išle su od usta do usta. Bilo je mnogo očevidaca tih čuda i mnogi su o njima pričali. Ime Isusovo je bilo svima na usnama. I sasvim iznenada, među mnoštvom naroda koji je došao na praznik, puče glas da Isus Hristos dolazi u Jerusalim. To je bilo drugog dana posle večere u Vitaniji. (Mark. XI, 12). Mnogi su ostavili svoje poslove i krenuli put Maslinove Gore, u susret Galilejskom Proroku. A Hristos je baš tada bio stvarno na putu između Vitanije i Jerusalima. Po naredbi Učiteljevoj, apostoli su mu doveli magaricu i mlado magare, koje su uzeli u obližnjem selu i na njih stavili svoja odela. Hristos je seo na magare, jer se konji nisu upotrebljavali, i pojahao na njemu u Jerusalim; učenici i narod išli su ispred Njega ili su Ga pratili. Mnogi su skidali sa sebe svoje ogrtače i prostirali ih po putu kojim je On imao da prođe. Gomila u pratnji Spasiteljevoj je sve više rasla, ljudi su sekli palmove grančice i njima pozdravljali velikog Proroka i Čudotvorca.

«Osana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!»

Ovde se ispunilo pretskazivanje proroka Zaharije: «Raduj se mnogo, kćeri sionska, podvikuj, kćeri jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu». (Zah. IX, 9). Oni koji su još od ranije bili sa Isusom, posvedočili su da je Hristos vaskrsao Lazara. Zbog toga što je učinio to čudo, narod Ga je i dočekivao tako svečano i oduševljeno.

Prilikom silaska sa Gore Jeleonske, gomila je narasla i celo to mnoštvo učenika i naroda počelo je da kliče u slavu Boga, za sva čuda koja je činio Hristos. Sav Jerusalim, sa svim svojim mnogobrojnim stanovništvom koje se još namnožilo tih pretprazničkih dana, pokrenuo se i uskomešao. Fariseji su govorili među sobom: «Vidite da ništa ne pomaže? Gle svijet ide za njim» (Jov. XII, 19).

Kada se Sveti Grad u svoj svojoj veličini i lepoti ukazao pred Spasiteljevim očima, On zasta, a oči mu se napuniše suzama. Zaplaka se i reče: «Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! ali je sad sakriveno od očiju tvojijeh. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana, i razbiće tebe i djecu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nijesi poznao vremena u kojemu si pohođen». (Luk. XIX, 41-48). (To se proročanstvo tačno ispunilo 70-e godine, kada je rimski vojskovođa Tit sa svojom vojskom do temelja razrušio Jerusalim i hram; tom prilikom je stradalo preko milion njegovih građana, koji su delom pobijeni, a delom odvedeni u ropstvo.)

A učenici i narod nastavljali su da hvale Boga, kličući: «Blagosloven car koji ide u ime Gospodnje! mir na nebu i slava na visini!»

Neki fariseji koji su se umešali među narod, rekoše mu: «Učitelju! zaprijeti učenicima Svojijem». A on im odgovori: «Kažem vam: ako oni ućute, kamenje će povikati» (Luk. HIX, 34-39).

I uđe Isus u Jerusalim i u hram i pristupiše Mu svi bolesni, hromi, ubogi i slepi. On ih je isceljivao, i pregledavši sve, pošto je već bilo kasno, iziđe u Vitaniju s Dvanaestoricom. (Mark. XI, 11). U gradu se dnevna larma utišala; svet se razišao kućama. Samo su se još rimski vojnici dovikivali sa svojih stražarskih mesta na kulama Jerusalima.

Vaskršnji post je počeo u ponedeljak 15. februara i trajaće  sve do nedelje, 4. aprila, kada vernici Srpske pravoslavne crkve, u ovoj, 2010. godini Gospodnjoj, proslavljaju Vaskrsenje Hristovo. Ovo je ujedno i najduži post u pravoslavnom crkvenom kalendaru, a naziva se još i Časni ili  Veliki post.  

Vaskršnji post uvek počinje ponedjeljkom, koji se zove i Čisti ponedjeljak, baš kao i cela ta prva sedmica ovog posta, u kojoj se sva jela kuvaju na vodi.

Druga sedmica se zove Pačista ili Hroma, treća je Krstopoklona, četvrta Sredoposna, peta se zove Gluva, šesta je Cvetna i poslednja, sedma nedelja posta je Strasna ili Velika, a najznačajniji dan u njoj je Veliki petak, koji obežavamo kao uspomenu na stradanje Gospoda Isusa Hrista na krstu.

Post je ustanovio sam Gospod Isus Hristos posteći 40 dana u pustinji. Cilj posta je, pre svega i iznad svega, proslavljanje Boga i poštovanje Njegovih svetitelja, potom očišćenje tela, jačanje volje, a time i uzdizanje duše iznad tela.

Istina, post podrazumeva uzdržavanje od mrsne hrane, ali sam taj podvig nije dovoljan, ako ga ne prati i uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela, praštanje svima koji su nam nešto nažao učinili, umnožavanje molitava i činjenja dobrih dela, pokajanje za sve loše što smo uradili rečju, mišlju ili delom.

Naša crkva propisuje višednevne i jednodnevne postove. Pored Vaskršnjeg, višednevni post je i Božićni, koji traje šest nedjelja, Petrovski, različite dužine trajanja i Velikogospojinski post, koji traje dve sedmice. Jednodnevni postovi su svaka sreda i petak preko godine, osim Božićne sedmice, sedmice iza mitara i fariseja, pre Vaskršnjeg posta, Vaskršnje sedmice i sedmice Duhova. Posni dani su i Krstovdan uoči Bogojavljenja, Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja i Vozdviženje časnog krsta.

Crkva može da propiše i druge posne dane u vreme velikih katastrofa, ratova, ili nekih odlučujućih događaja za verni narod. U tom slučaju, radi se o zapovednom postu, koji je takođe obavezan za sve vernike.

Praznik Svetog Save, osnivača autokefalne Srpske crkve i njenog prvog arhiepiskopa, koji je svojim zaslugama uveden u red najpoštovanijih svetitelja, biće obeležen danas u pravoslavnim hramovima i obrazovnim ustanovama u Srbiji.

Novoimenovani patrijarh srpki Irinej služiće prazničnu liturgiju u Sabornom hramu Svete Trojice u Nišu, a episkop hvostanski Atanasije u beogradskom Spomen-hramu Svetog Save.
Praznik će biti proslavljen i na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, najvišoj obrazovnoj ustanovi SPC, u čijoj će kapeli Svetog Jovana Bogoslova liturgiju predvoditi episkop bački Irinej. U amfiteatru Fakulteta SPC biće održana tradicionalna praznična akademija, na kojoj će biti uručene diplome i priznanja studentima.

Na ovaj praznik Srpska pravoslavna crkva daje pomen svetitelju Rastku Nemanjiću, najmlađem sinu srpskog župana Stefana Nemanje.
Sveti Sava je preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle diplomatske misije za prijateljsku bugarsku arhiepiskopiju, koja je njegovom zaslugom dobila samostalnost.
Prema zapisima tog vremena, glas o smrti svetitelja stigao je u Srbiju 27. januara, pa se SPC na taj dan seća svog prvog arhiepiskopa, u čiju se slavu služe liturgije u svim hramovima u zemlji i rasejanju.

U Srbiji je Sveti Sava školska slava i gotovo da nema škole i obrazovne ustanove koja ne obeležava praznik svog zaštitnika, velikog diplomate i državnika, čije se vreme u srednjovekovnoj istoriji smatra zlatnim vekom srpskog preporoda.

Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. u Zemunu, odakle se brzo proširila u sve srpske zemlje, a himnu Svetom Savi prvi put je u Segedinu 1839. izveo lokalni crkveni hor. Savindan je za školsku slavu proglašen u januaru 1840. godine, u tadašnjoj Kneževini Srbiji.
Rastko Nemanjić je je veoma mlad, oko 1192. godine, otišao na Svetu Goru, monaški postrig primio je u manastiru Vatoped, a odatle je, kao monah Sava, započeo put duhovnog uzdizanja srpske države i razgovore sa carevima, patrijarsima i najvećim duhovnicima i filozofima tog vremena.
Iako rukopoložen za arhimandrita, Sava je i dalje brinuo o srpskoj državi, vodeći skladnu spoljnu politiku velikog diplomate i dobrog poznavaoca prilika na Balkanu i u Mediteranu.

U najveća dela svetog Save ubraja se osnivanje manastira Hilandar na Svetoj Gori, koji je pod njegovom duhovnom zaštitom postao najveća srpska carska lavra i stožer svih obrazovnih delatnosti i duhovnog usmeravanja srednjovekovne srpske države. Sava je Hilandar podigao sa svojim ocem Svetim Simeonom, a dozvolu za osnivanje dobio je od vizantijskog cara Aleksija III Anđela.
Gradnja manastira je počela 1198. godine, a nešto kasnije, u Carigradu, Rastko Nemanjić je dobio i carsku povelju o srpskom Hilandaru, kojom je srpski manastir dobio samostalnost i položaj carske lavre.
Monah Sava dobio je carsko žezlo da upravlja Hilandarom, odakle je sa ocem Simeonom upravljao državom i srpskim prestolom. U Hilandaru je rođena ideja o samostalnoj srpskoj crkvi i slobodnoj srpskoj državi koje su, kako beleže istoričari tog vremena, stavljene pod zaštitu Svete Gore i njene vladarke Bogorodice.

Kao vešt diplomata Sava Nemanjić je uverio cara Teodora Prvog Laskarisa i ondašnjeg vaseljenskog patrijarha Manojla Saratena da je samostalnost srpske crkve u interesu pravoslavnog misionarstva.

Zvona na Sabornoj crkvi oglasila su se oko 14 časova i 20 minuta, što je označilo da je izabran 45. patrijarh.

Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej niški izjavio je da je njegov izbor bila volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora.
"Na tu časnu i tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme", rekao je vladika Irinej neposredno po izboru, prenosi Tanjug.

Mitropolit-crnogorsko primorski Amfilohije, Irinej bački i Irinej niški bili su među trojicom kandidata koji su dobili natpolovičnu većinu u prvom krugu izbora na današnjem zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, rečeno je Tanjugu u Srpskoj patrijaršiji.
Kovertu sa imenom patrijarha izvukao je arhimandrid Gavrilo iz manastira Lepavina u Hrvatskoj. 

Zbog toga sto je Jovanova glavna uloga u zivotu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom.

Za ovaj dan vezuje je jos i dogadjaj sa rukom Pretecinom.

Jevandjelist Luka pozeleo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posecen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji cuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. 

Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najvise svecara ima ovoga dana, 7. jan. Medju licnostima jevandjelskim, koje okruzavaju Spasitelja, licnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po nacinu svoga dolaska u svet tako i po nacinu zivota u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krstenja Mesije, i tako najzad po svome tragicnom izlasku iz ovog zivota.

On je bio takve moralne cistote, da se vaistinu pre mogao nazvati angelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim covekom.

Od svih ostalih proroka sv. Jovan se razlikuje narocito time sto je on imao tu srecu da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao.

Za ruku sv. Jovana prica se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala rasirena a ponekad zgrcena. U prvom slucaju oznacavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu. 

Kod starih Jevreja postojao je običaj da niko ne može biti ucitelj - rabin, dok ne napuni trideset godina. Prema tome, kada je Isusu bilo trideset godina, otpočeo je on svoje propovedi.

                                                                                                                                U to vreme, već se pročuo Jovan Krstitelj, koji je pripremao ljude za dolazak Mesijin, i na obalama Jordana, u okoloni Vitavare, krstio one koji su se pokajali.  Jednog dana, prve godine svog javnog delovanja, dođe i Isus kod Jovana da se krsti. Jovan, iako ga nije poznavao, Božjim otkrovenjem poznade ga i smerno mu rece: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni". Isus mu rece da ga ne zadržava, jer svaki od njih treba da ispuni Božju pravdu. Jovan ga tada krsti, i dok je Isus izlazio iz vode, ugleda Jovan kako se otvoriše nebesa i Duh sveti kao golub siđe na Isusa, i ču glas:

"Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!"

Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost.

Praznik se proslavlja 19. januara (6. januara), i tada se vrše dva vodosvećenja: jedno uoči Bogojavljenja u crkvi, a drugo na sam dan, kad se izađe na reku ili drugu tekučću vodu. Od osvećene bogojavljenske vodice, svi nose po malo kući, za osvećivanje i piće. Ova vodica se ostavlja i u crkvi. Bogojavljenska vodica naziva se grčkom recju agijazma i ona se, u starija vremena, davala bolesnicima koji se nisu mogli pricešcivati, radi osvećenja.Na ikoni dogadaj Hristovog krštenja predstavlja se ovako: Hristos stoji u reci Jordanu, a sveti Jovan ga krštava vodom; nad Isusom, u visini, vidi se Sveti duh u obliku goluba u letu.Stariji ljudi se ponegde pozdravljaju sa "Hristos se javi" i "Vaistinu javi!"

Od Božica do Bogojavljenja mrsni su dani, pa i sreda i petak, ali se uoci Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Naš narod dane od Božica do Bogojavljenja zove "nekršteni dani".

Nekada, od 28. novembra do Bogojavljenja, nije moglo biti svadbi ni vencanja, a vencani dani su bili od ovog praznika, u toku celih Mesojeda do mesnih poklada. Zato je kod naroda bio obicaj da se na Bogojavljenje, ako je lepo zimsko vreme, devojke i mladici lepo obuku, te idu na litiju na vodoosvecenje, ali najviše idu "da bi se gledali", da se mladićima jave prilike s kojima da se žene, a devojkama za koga da se udaju. Od tog dana obično nastaju proševine i svadbe.U narodu postoji i verovanje da se preko noći uoci Bogojavljenja na nekoliko trenutaka otvaraju nebesa. Ko bude napolju i to vidi moze da od Boga zatraži ispunjenje jedne želje, i ispuniće mu se. Želja mora da bude samo jedna.

HRISTOS SE JAVI! VAISTINU SE JAVI!

Više hiljada Čačana okupilo se pre podne na obali Zapadne Morave u Sportsko-rekreativnom centru gde je 45 takmičara, nešto posle 10 časova, skočilo u vodu i zaplivalo prema časnom krstu napravljenom od leda.

Roždestvo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista

"A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreći: "Raduj se, blagodatna... evo začećeš i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31).

U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu.

U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe.

Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju.

I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" (Lk 2, 14).

U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin.

Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.

Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.

Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka - patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“ tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu 1925-1929 godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika“, sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom. Veronauku mu je predavao profesor Dimitrije Jankov koji je jedno vreme bio i rektor bogoslovije. Iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija.

Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930-1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović. U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

1936. godine je došao u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.^[1][2] Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje gde je bio iguman Julijan Knežević. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Među iskušenicima je bio i Milisav, kasnije arhimandrit Jovan Radosavljević. Gojko je za svoga duhovnika izabrao jeromonaha Makarija Milovanovića, starešinu ženskog manastira Jovanje. Makarije je tada bio star monah, vodio je strog podvižnički život i bio asketa. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. Ubrzo se zamonašio i Milisav koji je za svog duhovnika izabrao Pavla.

Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače, gde su prešli još neki monasi iz Blagoveštenja. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini. Odluku Sinoda da ga pošalje u Atinu, u manastir Raču mu je doneo profesor prota Steva Dimitrijević.

Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana i bez njegove saglasnosti. Pavlovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata dobila su dva kandidata (episkopi šumadijski Sava i žički Stefan), a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom „izvukao“ koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:

  „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.“

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997.). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vreme dok je srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Svako jutro, osim ako ne ide u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Dok je bio episkop raško-prizrenski i tada je uglavnom išao peške i ponekad koristio eparhijski „varburg“. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele. Obavljao je i ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.

Njegov duhovnik i ispovednik sveštenstva arhiepiskopije beogradsko-karolovačke više godina bio je protojerej-stavrofor Miodrag Milovanović, školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, koji je gostovao u emisiji „Agape“ na Studiju B 15. novembra 2009. i pričao o patrijarhu Pavlu.

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti.

Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji, posle duže bolesti 15. novembra 2009. godine oko 10. 45. Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, patrijarh je kasnije umro u snu.

U Srbiji je od danas trodnevna žalost. Crkvena zvona su se oglasila u podne na svim crkvama Srpske pravoslavne crkve.

Na Kosovu i Metohiji, gde je patrijarh bio episkop, zvonjava je neprekidna. Verni narod prvu sveću za Patrijarha upalio je već u svom domu.

Do sahrane patrijarha srpskog njegovo telo biće u Sabornoj crkvi u Beogradu, a crkvena zvona će se oglašavati svakih 15 minuta pre punog sata.

Do tada će se u crkvi Svetog Marka neprestano služiti i čitati molitve.

Sahrana će se održati u četvrtak kako bi patrijarsi ostalih pravoslavnih crkava i predstavnici drugih koncesija mogli da doputuju u Beograd. Svoj dolazak već je najavio ruski patrijarh Kiril. 

Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009.). Do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla će biti u Sabornoj crkvi gde se čitaju molitve i gde vernici mogu da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra.

Sahrana Patrijarha Pavla je zakazana za četvrtak 19. novembar u manastiru Rakovica prema sopstvenoj želji. Zaupokojena Liturgija će biti istog dana u Hramu Svetog Save.

Odlikovanja

Patrijarh Pavle je dobio brojna odlikovanja.

Žitije Svetog I Bogonosnog oca našeg Vasilija, Ostroškog Čudotvorca, mitropolita Zahumskog

29. april (po novom 12. maj)

Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom Svoje svetitelje, koji će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše Svoje svetitelje, u kojima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše. Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraju zemlje Srpske u svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu svetosavskom, dade Bog u teško doba Turskog ropstva ovog svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i Zahumskog.

Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.

Sveti velikomučenik Georgije - Đurđevdan

Izvor: SPC

Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.

Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu (ep. Nikolaj)." Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu (žrec je neznabožački sveštenik), koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.

Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju." (ep. Nikolaj).

Na ikonama se sv. Đorđe predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada strašnu aždaju, a nešto dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Mada je narod ispleo mnoge legende oko imena sv. Đorđa, on se u stvarnosti i zemaljskom životu nije borio sa aždajom i spasavao carsku kćer. Aždaja na ikoni, simvolično prestavlja mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe ju je pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac neznaboštvu. Deset godina posle smrti sv. Đorđa, car Konstantin je zabranio progone hrišćana, a hrišćanska crkva je postala zvanična crkva u rimskoj imperiji. Neki tumače predstavu aždaje i kao simvoličnu predstavu cara Dioklecijana, koji je zbog svojih krvavih dela u narodu ostao upamćen do dana današnjeg, pod imenom: "Prokleti car Dukljanin".

Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti Đorđe (Georgije), i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, ( 23. aprila, odnosno 6. maja), slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija". Ovaj dan narod zove Đurđevdan, a jesenji praznik (3. novembra po starom, odnosno16. novembra po novom kalendaru), naziva se Đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jego."

Sveti Georgije

(23. april/6. maj)

Tropar, glas 4:
Jako pljenih svoboditelj,
i niščih zaščititelj
nemoščstvujuščih vrač,
carej poborniče,
pobjedonosče, velikomučeniče Georgije,
moli Hrista Boga
spastisja dušam našim.

Veliki ponedeljak - sećanje na Hristov put u Jerusalim kada je prokleo besplodnu smokvu; i na Josifa koga su braća prodala u Egipat.

Veliki utorak - Hristos propoveda u Jerusalimskom hramu. Starešine jevrejske traže načina da ga uhvate i ubiju. Ovoga dana crkva podseća vernike na priču "o deset devojaka" iz Jevanđelja.

Velika sreda - sećanje na ženu koja je mirom pomazala Hrista i tako ga pripremila za pogreb i na Judu izdajnika, koji je odlučio da izda svoga učitelja za 30 srebrnika.

Veliki četvrtak - uspomena na Hristovu Tajnu večeru sa učenicima, kada je ustanovljena Sveta Tajna Pričešća. Ovoga dana je Hristos uhvaćen i predat na stradanje i smrt.

Veliki petak - dan Hristovog stradanja i smrti.

VELIKI PETAK                                          

Velika žrtva je prinesena . Pošto Bog Otac ne gleda na svet kao na materijalan i duhovan, već sve stvoreno vidi kroz Sina Svojega, i pošto je ljudski rod pao u ropstvo prirode, znači propadljivog, smrti, Sin Božiji ovaplotio se, proživeo zemaljski život u ljudskom telu i na kraju umro mučeničkom smrću na krstu - da bi vaskrsao, podigao iz groba ljudsku prirodu i tako otvorio ljudima put ka večnom životu.

Na krstu je stradao Jedini bez greha, a ispratili su Ga povicima "Raspni ga!". Hristos je razapet "u vreme Pontija Pilata", ali svakim svojim grehom mi Ga ponovo i ponovo razapinjemo.

Na Veliki petak Crkva je sve momente sveštenih događaja spasenja sveta označila bogosluženjem. Vreme hvatanja Spasitelja u Getsimanskom vrtu i osudu NJegovu od arhijereja i starešina na stradanje i smrt - bogosluženjem jutrenja, vreme vođenja Spasitelja na sud ka Pilatu - bogosluženjem prvog časa, vreme osude Gospoda na sudu kod Pilata - bogusluženjem trećeg časa, vreme krsnih stradanja Hrista - šestim časom, a skidanje tela Hristovog sa krsta - večernjom (na večernju iznosi se plaštanica na sredinu hrama, radi poklonjenja mrtvom Gospodu, na njoj predstavljenom). Časovi na Veliki petak svršavaju se ovim redom: prvi, šesti, deveti i zovu se carski časovi - jer su vizantijski carevi uvek prisustvovali na ovim časovima u crkvi, a posle njih je bivalo mnogoljetije carevima.

Velika subota - dan Hristovog pogreba i silaska u ad. U sve dane ove sedmice posti se strogi post. Na Veliki petak ne jede se ništa, osim malo suve posne hrane i vode.

Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (Sveti  Jovan Krstitelj), isti Gospodnji Arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, Blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi Arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), Arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38).

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji Arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je Vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom. zovu se "Kiriopasha".

Sveta Tri Jerarha 12. februar

Svetitelji: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatoust imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru i to: Vasilije Veliki 1. januar, Grigorije Bogoslov 25. januar i Jovan Zlatoust 27. januar i 13. novembar. A ovaj zajednički praznik ustanovljen je u XI veku za vreme cara Aleksija Komnena. Jednom nasta odnekuda raspra u narodu oko toga, ko je od ove trojice najveći. Jedni uzdizahu Vasilija zbog njegove čistote i hrabrosti; drugi uzdizahu Grigorija zbog njegove nedostižne dubine i visine uma u bogoslovlju; treći uzdizahu Zlatousta zbog njegove čudesne krasnorečivosti i jasnoće izlaganja vere. I tako, jedni se nazvaše vasilijani, drugi grigorijani, a treći jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan (14. juna) imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja, napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a potom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno... niti ima među nama prvog ni drugog". Još posavetovaše svetitelji episkopa Jovana da im on napiše jednu zajedničku službu i da im se odredi jedan zajednički dan praznika. Povodom ovoga divnog viđenja spor se reši na taj način što se odredi 30. jan. kao zajednički praznik za sva tri ova jerarha. Ovaj praznik grčki narod smatra ne samo crkvenim nego i svojim najvećim nacionalnim i školskim praznikom. 

Sveti mučenik Trifun 14. februar 

Rođen u selu Kampsadi u Frigiji od siromašnih roditelja. U detinjstvu čuvao guske. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. U to vreme zavlada Rimskim carstvom car Gordijan, čija ćerka Gordijana siđe s uma, i time baci svoga oca u veliku žalost. Svi lekari ne mogahu ludoj Gordijani ništa pomoći. Tada zli duh iz lude devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Posle mnogih Trifuna iz carstva bude i ovaj mladi Trifun pozvat po Božjem Promislu. On bi doveden u Rim gde isceli carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku sve razdeli siromasima. U svom selu produži ovaj sveti mladić čuvati guske i moliti se Bogu. Kada se zacari hristoborni Dekije, sveti Trifun bi istjazavan i ljuto mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine.

        SRETENJE GOSPODNJE                                          

U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja.

U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Devu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj..." Još reče Simeon za Hrista Mladenca: "Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti" (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga.

A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg.

Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.

Zbog toga sto je Jovanova glavna uloga u zivotu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom.

Za ovaj dan vezuje je jos i dogadjaj sa rukom Pretecinom.

Jevandjelist Luka pozeleo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posecen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji cuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. 

Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najvise svecara ima ovoga dana, 7. jan. Medju licnostima jevandjelskim, koje okruzavaju Spasitelja, licnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po nacinu svoga dolaska u svet tako i po nacinu zivota u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krstenja Mesije, i tako najzad po svome tragicnom izlasku iz ovog zivota.

On je bio takve moralne cistote, da se vaistinu pre mogao nazvati angelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim covekom.

Od svih ostalih proroka sv. Jovan se razlikuje narocito time sto je on imao tu srecu da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao.

Za ruku sv. Jovana prica se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala rasirena a ponekad zgrcena. U prvom slucaju oznacavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu. 

Kod starih Jevreja postojao je običaj da niko ne može biti ucitelj - rabin, dok ne napuni trideset godina. Prema tome, kada je Isusu bilo trideset godina, otpočeo je on svoje propovedi.

U to vreme, već se pročuo Jovan Krstitelj, koji je pripremao ljude za dolazak Mesijin, i na obalama Jordana, u okoloni Vitavare, krstio one koji su se pokajali.  Jednog dana, prve godine svog javnog delovanja, dođe i Isus kod Jovana da se krsti. Jovan, iako ga nije poznavao, Božjim otkrovenjem poznade ga i smerno mu rece: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni". Isus mu rece da ga ne zadržava, jer svaki od njih treba da ispuni Božju pravdu. Jovan ga tada krsti, i dok je Isus izlazio iz vode, ugleda Jovan kako se otvoriše nebesa i Duh sveti kao golub siđe na Isusa, i ču glas:

"Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!"

Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost.

Praznik se proslavlja 19. januara (6. januara), i tada se vrše dva vodosvećenja: jedno uoči Bogojavljenja u crkvi, a drugo na sam dan, kad se izađe na reku ili drugu tekučću vodu. Od osvećene bogojavljenske vodice, svi nose po malo kući, za osvećivanje i piće. Ova vodica se ostavlja i u crkvi. Bogojavljenska vodica naziva se grčkom recju agijazma i ona se, u starija vremena, davala bolesnicima koji se nisu mogli pricešcivati, radi osvećenja.Na ikoni dogadaj Hristovog krštenja predstavlja se ovako: Hristos stoji u reci Jordanu, a sveti Jovan ga krštava vodom; nad Isusom, u visini, vidi se Sveti duh u obliku goluba u letu.Stariji ljudi se ponegde pozdravljaju sa "Hristos se javi" i "Vaistinu javi!"

Od Božica do Bogojavljenja mrsni su dani, pa i sreda i petak, ali se uoci Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Naš narod dane od Božica do Bogojavljenja zove "nekršteni dani".

HRISTOS SE JAVI!

VAISTINU SE JAVI!

CRKVA SVETOG VAZNESENJA OPŠTINA ČAČAK, SPORTSKI CENTAR ''MLADOST'' I NARODNI MUZEJ ČAČAK

POVODOM BOGOJAVLJENJA ORGANIZUJU VAĐENJE ZALEĐENOG KRSTA IZ REKE, U SUBOTU 19. JANUARA 2008. GODINE

PROGRAM PROSLAVE

PRAZNIČNA LITURGIJA OD 8h.

LITIJE OD CRKVE SV. VAZNESENJA DO GRADSKE PLAŽE OD 9h I 30min.

VAĐENJE ZALEĐENOG KRSTA U 10h.

Roždestvo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista

"A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreći: "Raduj se, blagodatna... evo začećeš i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31).

U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu.

U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe.

Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju.

I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" (Lk 2, 14).

U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin.

Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.

Nikoljdan, praznik posvećen Svetom Nikoli, proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i pravoslavnim srpskim porodicama, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom.

Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije [Mala Azija] za vreme rimskog cara Valerijana, koji je poznat kao progonitelj hrišćana. Umro je 19. decembra [6. decembra po Julijanskom kalendaru] 345. godine, pa je taj dan - pomen svetitelju, jedna od najčešćih srpskih slava.

Posle smrti svojih roditelja, Teofana i None, pravovernih, uglednih i bogatih žitelja Patare, Nikola se posvetio borbi za hrišćanstvo, najpre kao sveštenik, a potom i kao arhiepiskop u gradu Miru, u Likiji, pa otuda uz njegovo ime stoji - arhiepiskop i čudotvorac mir-likijski.

Kao arhiepiskop, sv. Nikola se ponašao kao dobri pastir iz jevanđelske priče. Obilazio je zaseoke sela i gradove. Poučavao je narod, utvrđivao u veri, obilazio uboge, bolesne, zatočene. Otkupljivao je sužnje i puštao ih na slobodu, jer su tada zarobljenici prodavani kao robovi.

U vreme cara Dioklecijana i sv. Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je proveo mnogo godina, sve dok na rimski presto nije došao car Konstantin i pomilovao sve hrišćane, a hrišćanstvo proglasio verom čitavog carstva. Tada se sv. Nikola vratio na svoj arhiepiskopski presto.

U to vreme, carica Jelena je pronašla Časni krst Hristovog stradanja, pa je sv. Nikola rešio da obiđe sveta mesta.

U toku putovanja u Svetu zemlju, kao i pri povratku iz nje, na putu su se događala mnoga čudesa.

Kad je strašna oluja zapretila da potopi brod, sveti Nikola klekao na molitvu Bogu, koji je utišao buru i umirio more pa su srećno stigli u Svetu zemlju.

Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podiže jak vetar i okrenu brod u pravcu Likije, bez obzira što su svi mornari, po naređenju kapetana, pokušavali da ga vrate, punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao.

Bezbroj je priča o dobročinstvima svetog Nikole. Pomagao je on sirote devojke, tešio ucveljene, spasavao narod od gladi, branio Likiju i sve gradove od ratne opasnosti i nesreće.

Pričaju ljudi da je neki brod upao u oluju na putu iz Egipta, mornari su klekli na molitvu prizivajući svetog Nikolu. U tom trenu, pojavi se sveti Nikola na brodu, uze kormilo i poče upravljati brodom, izbavi ga iz opasnosti i nestade. Kad su stigli u grad, ugledali su svoga spasitelja pa su počeli da mu se do zemlje klanjaju i ljube ruke i noge, a sveti Nikola je samo odgovorio:

'Podajte slavu Bogu što vas je izbavio, a ja sam čovek grešan kao što ste i vi'.

No tu se priča ne završava. Svetitelj je video da su ti moreplovci gusari, pa ih posavetova i nauči kako da se pokaju i poprave da ih neka druga Božja kazna ne stigne.

Istorija ga pominje i u doba cara Konstantina Velikog [280-377], koji je na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 327. godine okončao dogmatske rasprave i ozvaničio hrišćansku veru.

Verom i mudrošću arhiepiskop mirlikijski zaustavio je pobunu u Frigiji i pljacku imovine nedužnog stanovništva.

Svetog Nikolu, čije je ime vezano za vreme kada se privodila kraju borba za slobodu hrišćanske propovedi, poštuje sav hrišćanski svet.

Njegove mošti počivale nekoliko stotina godina u sabornoj crkvi u Miru, gde je umro, odakle su u XI veku, 1096. godine, po dolasku Turaka, koji su osvojili skoro sve oblasti istočnog rimskog carstva u Aziji, prenesene u Bari [južna Italija] u Crkvu svetog Jovana Preteče.

Mošti svetitelja počivaju danas u velelepnoj Crkvi svetog Nikole, koju su žitelji Barija podigli u slavu iscelitelja i čudotvorca.

Srpski kralj Stefan Dečanski kome je, prema predanju, Sveti Nikola povratio vid, slao je bogate priloge i čitav hram srebrom okitio.

Za hrišćanski svet i prema hrišćanskom predanju Sveti Nikola, borac za Hristovu veru, je 'pobeditelj zla na dobro celom svetu', a njegovo ime znači narodni pobeditelj [grčka reč - niki znači pobeda, a laos - narod ili vernici].

'Molitvama je more krotio i brodare od bura spasavao', kaže predanje, pa se smatra zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da Sveti Nikola pomaže na moru, pa ga svi pomorci hrišćani slave kao svog patrona.

Uoči Svetog Nikole, u vreme prazničnog bdenija, običaj je da svaka lađa stane i baci sidro, jer svi oni koji poštuju svetitelja ne plove na taj dan.

Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci. Njegov lik je i na freskama srpskih srednjevekovnih manastira, a najpoznatije i najbolje očuvane su u manastirima Žiča i Mileševa.

Kada se Presvetoj Devici Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na službu prema ranijem obećanju svom. Tri dana puta ima od Nazareta do Jerusalima; no idući na bogougodno delo taj put ne beše im težak. Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini da uzmu učešće u ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i angeli Božji. Napred iđahu device sa zapaljenim svećama u rukama, pa onda Presveta Deva, vođena sa jedne strane ocem svojim a s druge majkom. Beše Deva ukrašena carskim blagoljepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božjoj.

Za njima posledovaše množina srodnika i prijatelja, svi sa zapaljenim svećama. Pred hramom beše 15 stepena. Roditelji digoše Devu na prvi stepen, a ona onda sama brzo uziđe do vrha, gde je srete prvosveštenik Zaharija, otac sv. Jovana Preteče i uzevši je za ruku uvede je ne samo u hram nego u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje. Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija "van sebe bio i Bogom obuzet" kada je Devu uvodio u najsvetlije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti. Tada roditelji prinesoše žrtvu Bogu, prema zakonu, primiše blagoslov od sveštenika, i vratiše se doma, a Presveta Deva osta pri hramu.

I prebivaše ona pri hramu punih 9 godina. Dok joj behu roditelji živi posećivahu je često, a naročito blažena Ana. Kada pak roditelji njeni behu Bogom odazvani iz ovoga sveta, Presveta Deva osta kao siroče, i ne željaše nikako do smrti udaljavati se iz hrama niti stupati u brak. Kako to beše protivno i zakonu i običaju u Izrailju, to ona po navršetku 12 godina bi data sv. Josifu, srodniku svome u Nazaret, da pod vidom obručnice živi u devstvenosti, te tako i da svoju želju ispuni i prividno zakon zadovolji. Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenikam svojim a s druge majkom. Beše Deva ukrašena carskim blagoljepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božjoj. Za njima posledovaše množina srodnika i prijatelja, svi sa zapaljenim svećama. Pred hramom beše 15 stepena. Roditelji digoše Devu na prvi stepen, a ona onda sama brzo uziđe do vrha, gde je srete prvosveštenik Zaharija, otac sv. Jovana Preteče i uzevši je za ruku uvede je ne samo u hram nego u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje. Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija "van sebe bio i Bogom obuzet" kada je Devu uvodio u najsvetlije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti. Tada roditelji prinesoše žrtvu Bogu, prema zakonu, primiše blagoslov od sveštenika, i vratiše se doma, a Presveta Deva osta pri hramu. I prebivaše ona pri hramu punih 9 godina. Dok joj behu roditelji živi posećivahu je često, a naročito blažena Ana. Kada pak roditelji njeni behu Bogom odazvani iz ovoga sveta, Presveta Deva osta kao siroče, i ne željaše nikako do smrti udaljavati se iz hrama niti stupati u brak. Kako to beše protivno i zakonu i običaju u Izrailju, to ona po navršetku 12 godina bi data sv. Josifu, srodniku svome u Nazaret, da pod vidom obručnice živi u devstvenosti, te tako i da svoju želju ispuni i prividno zakon zadovolji. Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.

Ovoga dana praznuje se prenos moštiju svetog Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku, gde postrada u vreme cara Dioklecijana.

Stradanje ovoga divnog svetitelja opisano je pod 23. aprilom. Pred smrt svoju umoli sveti Georgije slugu svoga, da mu uzme telo po smrti i prenese u Palestinu, odakle mu i majka rodom beše, i gde imaše veliko imanje, koje razdade siromasima. Sluga tako i učini.

U vreme cara Konstantina bude sazidan u Lidi krasan hram Svetog Georgija od strane pobožnih hrišćana, pa prilikom osvećenja toga hrama prenesu se u nj mošti svetiteljeve, i tu sahrane. Bezbrojna čudesa dogodila su se od čudotvornih moštiju svetog Georgija, velikomučenika Hristova.

  Ovaj slavni svetitelj rodio se u kuci bogatih i casnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hriscanin, majka se preselila u Palestinu, gde je decak odrastao i vec u dvadesetoj godini stigao do cina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana. U to vreme car je zapoceo veliki progon hriscana, ali je mladi Djordje stupio pred cara i odvazno rekao da je i on hriscanin. Time je zapocelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strasna mucenja nisu pokolebali mladica. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao od smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Djordje molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru, a medju njima i careva zena Aleksandra.
     Car je najzad odlucio da Djordja i svoju zenu osudi na smrt secenjem glave. Carica je izdahnula na stratistu pre pogubljenja, a sveti Djordje posecen je 303. godine. Mnoga cudesa desavala su se na njegovom grobu od tada. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebive vere, ucinio mocnim da pomaze svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime.

Tropar: Jako pljenih svoboditelj i nishchih zashtititelj, nemoshchstvujushchih vrach, carej poborniche, pobjednosche velikomucheniche Georgije, moli Hrista Boga, spastisja dusham nashim

Prevod: Kao oslobodilac zarobljenih i zastitnik sirotih, lekar nemocnih, careva pobornik, pobednice, velikomucenice Georgije, moli Hrista Boga, da spase duse nase

Sveti Dimitrije rodio se u Solunu, kao jedino dete blagočestivih i veoma pobožnih ljudi. Mnogo vremena provedoše njegovi roditelji u molitvi i čineći milostinju da im Bog podari naslednika. I posle dužeg vremena smilova se Gospod Bog naš, i ispuni im želju, te oni dobiše sina Dimitrija, koga proslavi ceo Solun.

Otac mu je bio solunski Vojvoda i potajno verovao u Gospoda našeg Isusa Hrista, ne usuđujući da javno ispoveda ime njegovo, zbog velikog progona hrišćana od strane neznabožca cara.

Još kao dete, Dimitrije je bio upoznat sa verom i Bogom Istinitim. Primivši Sveto Krštenje, on izuči zakon Božji i primi na sebe blagodat Gospoda Boga. kada on odraste, roditelji mu umreše, ali ostaviše veliko imanje i primer bogougodnog života.

U to vreme vladao je Car Maksimijan koji saznavši za pamet i hrabrost, maldog Dimitrija, on ga postavi za carskog namesnika celog grada Soluna, sa zadatkom da očisti tu oblast od bezbožnih hrišćana; onih koji prizivaju ime Raspetoga.

Ali nasuprot tome, verujući i sam u Hrista, poče javno ispovedati i proslavljati Gospoda, postade drugi Pavle. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, car se naljuti i baci ga u tamnicu.

Postrada mučeničkom smrću, po naređenju cara Maksimijana izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše na nekom mestu, gde je kasnije neki velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti podigao crkvu.

Kopajući temelj, pronađoše mošti svetoga velikomučenika Dimitrija, potpuno čitave i netljene. isceliše se mnogi bolesnici posredstvom njegovih svetih moštiju.

Sveti Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.

Tropar, glas 3:
Velika objete v bjedah,
tja pobornika vseljenaja, Strastoterpče,
jaziki pobježdajušča:
jakože ubo Lijevu izložil jesi gordinju,
i na podvig derznovena sotvoril jesi Nestora,
tako, svjate Dimitrije,
Hristu Bogu molisja,
darovati nam veliju milost.

Sveti Luka apostol i jevanđelist. Rodom iz Antiohije. U mladosti izučio beše dobro grčku filozofiju, medecinu i živopis. U vreme delatnosti Gospoda Isusa na zemlji sv. Luka dođe u Jerusalim, gde vidi Spasitelja licem u lice, čuje Njegovu spasonosnu nauku i bude svedok čudesnih dela Njegovih. Poverovavši u Gospoda sv. Luka bi uvršćen u Sedamdeset apostola i poslat na propoved. Zajedno sa Kleopom video vaskrslog Gospoda na putu za Emaus (Lk. 24). Po silasku Duha Svetoga na apostole Luka se vratio u Antiohiju, i tamo je postao satrudnik apostola Pavla, s kojim je putovao i u Rim, obraćajući u veru Hristovu Jevreje i neznabošce. Pozdravlja vas Luka ljekar ljubazni, piše Kološanima apostol Pavle (Kol. 4, 14). Na molbu hrišćana napisao Jevanđelje, oko 60. godine. Po mučeničkoj smrti velikog apostola Pavla sv. Luka je propovedao Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim stranama. Živopisao ikonu Presvete Bogorodice, - i to ne jednu nego tri, a tako isto i ikone sv. apostola Petra i Pavla. Otuda se sv. Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Pod starost posetio je Liviju i Gornji Misir. Iz Misira se vratio u Grčku, gde je nastavljao s velikom revnošću propovedati i ljude Hristu obraćati, bez obzira na svoju duboku starost. Napisao sv. Luka Jevanđelje i Dela Apostolska, i oboje posveti Teofilu knezu Ahaje. Beše mu 84 godine, kada ga zlobni idolopoklonici udariše na muke Hrista radi i obesiše o jednoj maslini u gradu Tivi (Tebi) Beotijskoj. Mošti čudotvorne ovoga divnoga svetitelja behu prenesene u Carigrad u vreme cara Konstancija, sina Konstantinovog.

Tropar, glas 3:
Apostole svjatij i evangeliste Luko,
moli milostivago Boga
da pregrješenij ostavljenije
podast dušam našim.

 Sveti Petar Cetinjski mitropolit Crnogorski. Rođen 1. aprila 1749. god. u selu Njegušu. Stupio u čin monaški u svojoj 12. godini. Po smrti mitropolita Save 1782. godine Petar postade mitropolitom i gospodarem Crne Gore. Sav svoj život, viteški i sveti, posvetio je ovaj slavni muž svome narodu. Unutra je radio svom snagom da izmiri zavađena plemena, a spolja da odbrani zemlju i narod od grabljivih napadača. Uspeo je i u jednom i u drugom poslu. Proslavio se naročito pobedom nad vojskom Napoleonovom u Boki i Dalmaciji. Prema sebi je bio surov a prema svakom drugom pravedan i snishodljiv. Živeo je u jednoj teskobnoj keliji, kao prost monah, i ako je bio knez nad jednim narodom. Upokojio se 18. oktobra 1830. god. Njegove čudotvorne mošti počivaju netljene u manastiru Cetinjskom. Gospod ga proslavi na nebesima i na zemlji, kao vernog i trpeljivog slugu Svoga.

TROPAR, glas 8.

Pridite dnes, o pravoslavni, toržestvenje da vozveselimsja, i da uvidim vsečesnija i prehvalnija dobrodjetelji, trudi i podvigi černogorskija strani svjetilnika presvjetla, iže vo arhijereh velikago Petra, dostohvalnago pastirja i učitelja: jako bo divno sotvori Gospod jego vo svjatih svojih, sušča vo zemlji četvoroljetna pokaza nam netljena: togo molitvami, Hriste Bože naš, spasi duša našja.