Strasna sedmica, poslednja, sedma nedelja časnog posta, koja prethodi Vaskrsu. Ovu nedelju od Velikog ponedeljka do Velike subote pravoslavni vernici provode u strogom postu, molitvi i pokajanju. U crkvama se na bogosluženjima podseća na poslednje zemaljske dana Gospoda Isusa Hrista – njegovu izdaju, hapšenje i stradanje na krstu. Ova nedelja se zove strasna, jer na staroslovenskom reč strast znači stradanje, trpljenje i bol.

Na Veliki ponedeljak crkva podseća na starozavetnog Josifa koga su braća prodala za 20 srebrenika, ali se on spasao i kasnije vladao Egiptom. Na Veliki utorak Pravoslavna crkva pokazuje Bogočoveka Isusa Hrista koji je, kao sveznajući, još u subotu kada je vaskrsao Lazara iz Vitanije, znao da su ga jevrejske starešine osudile na smrt. Na Veliku sredu se spominje izdajstvo Jude Iskariotskog. Tog dana, u spomen žene koja je izlila miro na noge Hristove, u crkvama se vrši jedna od sedam svetih tajni, osvećenje jeleja. Tokom svete tajne jeleosvećenja vernici se pomazuju osvećenim uljem kao lekom za telesno i duševno zdravlje.

Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog. Na ovaj dan Isus Hrist je ustanovio svetu tajnu pričešća u obliku hleba i vina koje su u stvari nevidljivo krv i telo Gospodnje. Jedino ovog dana u godini na svetoj liturgiji se pripremaju čestice za pričešćivanje bolesnika i onih koji su iz nekog razloga sprečeni da dođu u hram. Uveče se služi bdenije sa čitanjem dvanaest jevanđelja Hristovog stradanja.

Na Veliki petak nema liturgije. To je najžalosniji dan za hrišćane jer je Isus Hrist bio osuđen i raspet na krstu. U vreme smrti Sina božjeg zemlja se potresla, a sunce pomračilo. Zavesa u jerusalimskom hramu se pocepala na dva dela. Čak su i neprijatelji u strahu izrekli: „Zaista, ovo beše Sin božji”. Umesto zvona koja su umukla još prošle večeri, u crkvama se, sve do nedelje, čuje zvuk klepala.

Uveče se iznosi plaštanica (ukrašeno platno gde se izobražava skidanje, polaganje u grob Isusa Hrista) i služi opelo. Posle ophoda oko hrama, vernici prolaze ispod plaštanice sastradavajući sa Hristom, ali i verom da će ih Bog isceliti. Isto kao što su nekada ljudi u Hristovo vreme dodirivali njegove haljine sa molbom da ih isceli od duhovnih i telesnih bolesti.

Na Veliku subotu, poslednjeg dana Velikog posta, jutrenje je zapravo opelo Hristovo koje se negde služi i prethodne noći. Hrist, kako uči Pravoslavna crkva, leži u grobu, dok je dušom u adu. U ranim popodnevnim satima, u okviru večernje, služi se sveta liturgija svetog Vasilija Velikog. Po podne na Veliku subotu u jerusalimskom hramu Svetog groba Gospodnjeg vekovima se već dešava čudo – pojava „blagodatnog ognja”. U hramu, u kome su pogašene sve sveće i kandila, na čudesan način dolazi do paljenja ognja, koji jerusalimski patrijarh prima i potom ga prenosi na narod. Poslednjih godina ovaj oganj se specijalnim avionima prenosi u Atinu i Moskvu.

VELIKI PETAK                                          

Velika žrtva je prinesena . Pošto Bog Otac ne gleda na svet kao na materijalan i duhovan, već sve stvoreno vidi kroz Sina Svojega, i pošto je ljudski rod pao u ropstvo prirode, znači propadljivog, smrti, Sin Božiji ovaplotio se, proživeo zemaljski život u ljudskom telu i na kraju umro mučeničkom smrću na krstu - da bi vaskrsao, podigao iz groba ljudsku prirodu i tako otvorio ljudima put ka večnom životu.

Na krstu je stradao Jedini bez greha, a ispratili su Ga povicima "Raspni ga!". Hristos je razapet "u vreme Pontija Pilata", ali svakim svojim grehom mi Ga ponovo i ponovo razapinjemo.

Na Veliki petak Crkva je sve momente sveštenih događaja spasenja sveta označila bogosluženjem. Vreme hvatanja Spasitelja u Getsimanskom vrtu i osudu NJegovu od arhijereja i starešina na stradanje i smrt - bogosluženjem jutrenja, vreme vođenja Spasitelja na sud ka Pilatu - bogosluženjem prvog časa, vreme osude Gospoda na sudu kod Pilata - bogusluženjem trećeg časa, vreme krsnih stradanja Hrista - šestim časom, a skidanje tela Hristovog sa krsta - večernjom (na večernju iznosi se plaštanica na sredinu hrama, radi poklonjenja mrtvom Gospodu, na njoj predstavljenom). Časovi na Veliki petak svršavaju se ovim redom: prvi, šesti, deveti i zovu se carski časovi - jer su vizantijski carevi uvek prisustvovali na ovim časovima u crkvi, a posle njih je bivalo mnogoljetije carevima.

Zlim ljudima nista nije tako mrsko i odvratno kao dobar covek. A kada pred sobom imaju coveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer zivotinja ubija i komada plen samo da utoli glad , a covek to radi iz najnizih pobuda, da bi uzivao u tudjim mukama.

U noci izmedju Velikog cetvrtka i Velikog petka, Judeji su, iz grozne poruge, Hrista bicevali, tako da mu ni jedan deo koze nije ostao citav. Sutradan su Rimljani nastavili krvavi pir. NJihov kukavicluk je bio veci od obicnog ljudskog osecaja pravde i sudijskog postovanja zakona. Zeleci da Hrista potpuno ponize, vojnici su mu obukli skerletnu odoru, jer to je bila boja careva i niko drugi nije imao pravo da je nosi. Skakali su i igrali oko NJega, smejuci se Caru, a na glavu su mu stavili trnov venac kao krunu. Namera im je bila da Ga ponize, ali su u stvari oni ovim nehotice priznali i posvedocili istinu. Isus Hristos jeste Car nad carevima, jer njegovo carstvo nije od ovoga sveta.

Surovu igru nastavili su Judeji, kad im je Irod predao Isusa, rekavsi da on nikakve krivice nije nasao, dakle, taj Covek je nevin. Surovi i opaki Irod, bludnik, rodoskvrnitelj i ubica sv. Jovana Pretece, mogao je sve da prihvati, ali ne i da pred njim stoji nevin covek. Onaj ko u sebi nema cistote, ne moze da prihvati da ona postoji kod drugih. Zeleci da se Najnevinijem naruga, Irod je naredio da mu obuku belu odoru, kao znak nevinosti. Tako su i Judeji priznali istinu, mada im je namera bila da pokazu poruganog, ismejanog i unizenog Coveka, kojeg je svetina jos juce slavila kao Proroka i Svetitelja. Tako su u oba slucaja, iako zbog lakrdije i bestijalnog izivljavanja, i Rimljani i Judeji priznali Isusa Hrista za ono sto je on i bio, Bezgresni Car.

Tog strasnog dana Pilat i Irod su se izmirili (pre toga su bili u zavadi); izmirilo ih je zlo delo. Judeji su uvideli da mogu samo da muce Isusa, ali ne mogu da Ga osude. Rekli su Pilatu da se Isus u stvari buni protiv imperatora, jer sebe proglasava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne pocinioca. Kako je to bilo vreme uoci Pashe, najveceg judejskog praznika, obicaj je nalagao da se jedan zatvorenik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga hoce da im oslobodi, Isusa Hrista ili Varavu. Varava je bio razbojnik, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuskana od fariseja, trazila je Varavu. Tad je Pilat pitao sta da uradi s Isusom, a svetina je pocela da urla: "Raspni ga! Raspni ga!"

Hristu su opet obukli njegovu odecu, koju mu je izatkala Majka NJegova, Presveta Bogorodica. U toj odeci je isao i propovedao, a za nju su vojnici kasnije bacali kocku, i time su se ispunile reci iz Pisma da ce se za haljine NJegove bacati kocka. Natovarili su mu teski krst na ledja i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola (Via Dolore). Usput su ga pljuvali i dobacivali pogrdne reci. Nasao se tu i jedan dobar covek, Simon iz Kirineje, koji se sazalio i pomogao Gospodu da nosi Krst Stradanja. I jedna cestita zena, Veronika, istrcala je iz kuce i maramom obrisala krv, znoj i pljuvacku sa Hristovog lica. On nije mogao recima da joj se zahvali, ali je to ucinio na Svoj nacin. Na marami je ostala verna slika NJegovog lika. Kako onda, tako i danas. Ta marama postoji i na njoj je nerukotvoreni lik Hristov.

Na stratistu, brdu Golgota, sto znaci lobanja, postavili su tri krsta. Hristov u sredini i dvojice razbojnika sa strane, i to je bio jedan od nacina da ga ponize. Ni tada, posle svih muka i ponizenja, Hristos nije kleo, nego je molio svog Oca nebeskog da oprosti ovim ljudima, jer ne znaju sta cine.

Kad je, oko tri sata po podne (po nasem racunanju vremena) Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Bozja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zlocina: pomracilo se sunce, otvarali su se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se raspadalo u prah uz uzasan prasak. Tako su se obistinile Hristove reci da ce i kamenje progovoriti. I mrtvo kamenje svedocilo je Zivoga. Kapetan koji je strazario kod krsta rece da je ovaj Covek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuze neizrecivi uzas. Svi su plakali. Pored krsta stajala je i Bogorodica sa apostolom Jovanom. Nema i skamenjena od bola, gledala je bezivotno telo svoga Sina i Boga.

Jedan dobar i posten covek, Josif iz Arimateje, nije odobravao postupak prvosvestenika. On je otisao Pilatu i izmolio da se sa krsta skine telo Hristovo i sahrani, zato sto je sutra bila subota, kada se nista ne radi, pa da telo ne stoji na krstu tri dana. Pilat je odobrio i skinuli su telo Hristovo. Zatim su ga obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koji je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su u njega polozili Hristovo telo, zatvorili su ga ogromnom stenom, a Rimljani su postavili straze uokolo, plaseci se da hriscani ne uzmu telo.

U vreme kada je Hristos predao duh Svoj Ocu, u svim pravoslavnim hramovima iznosi se Plastanica, platno na kojem je prikazano Hristovo polaganje u grob. Plastanica se postavlja ispred oltara, na posebno ukrasen odar, koji simvolicno predstavlja grob Hristov. Vernici u najvecem redu i sa dubokim postovanjem prilaze Plastanici i celivaju je.

Na Veliki Petak se ne radi (i nista ne jede do veceri, kada se uzima hrana spremana na vodi), zato sto sve misli i molitve treba da budu upucene Gospodu i podsecanju da je On Sebe prineo na zrtvu, iz ljubavi prema svima nama.

VELIKA SUBOTA

Na Veliku Subotu se u Jerusalimu, na grobu Hristovom moli jerusalimski patrijarh, sa pravoslavnim arhijerejima, njima se u molitvi pridruzuju i jermenski i koptski arhijereji. Crkva se rano ujutro temeljno pregleda, a onda zakljucava. U vecernjim satima dolazi patrijarh i arhijereji, praceni svestenstvom i nebrojenim vernicima, ispunjavajuci crkvu do poslednjeg mesta. U grobnicu ulazi patrijarh u laganoj odeci i moli se na grobu Hristovom. U ponoc se javlja nestvoreni oganj. To je plamen koji se javlja na Hristovom grobu samo na Veliku Subotu i to po nasem, starom kalendaru. On najpre zapali malenu guzvicu pamuka koja se nalazi na ploci groba, sa nje se pripaljuju svece. Kroz celu crkvu, koja je u potpunom mraku, prolaze svetlosni zraci, koji podsecaju na sevanje munja ili bliceva. Tada se sa svih strana zaori radostan usklik: "Hristos Voskrese!" Svi ljudi drze bukete sveca koje oganj pali. U prvim minutima taj oganj ne pece i nema svojstva vatre. LJudi ga provlace kroz kosu i bradu, tek kasnije, on pocinje da gori kao vatra.

Ostalo je zabelezeno svedocenje da jednom nije bilo dozvoljeno pravoslavnom patrijarhu da udje u hram i izmoli oganj. Uzalud su se ostali molili, ognja nije bilo. Pravoslavni patrijarh je klecao ispred zatvorenih vrata hrama i molio se. Tada se sa neba spustio oganj, rascepio mermerni stub pred ulazom u hram i upalio vostanicu u patrijarhovoj ruci. I danas stoji taj mermerni stub, sa tragovima plamena, rascepljen kao sto grom rascepi stari hrast. Od tada se vise niko nije usudio da pravoslavnom patrijarhu zabrani ulazak u hram u noci izmedju Velike Subote i Vaskrsa.