7. juli

Šest meseci pre svog javljanja u Nazaretu Presvetoj Devi Mariji, veliki Gavrilo andjeo Božji, javio se prvosvešteniku Zahariji u hramu jerusalimskom.

Pre nego što je objavio čudesno začece bezmužne device, andjeo je objavio čudesno zacece bezdetne starice, Zaharijine žene Jelisavete. Zaharija nije odmah poverovao rečima koje je čuo i ostao je nem sve do osmog dana po rodjenju deteta.

Kad su se sakupili rodjaci zbog obrezanja i davanja imena mladencu, otac Zaharija, buduci nem, napisao je na dašcici ime Jovan i istoga trenutka progovorio. Iz Zaharijinog doma koji se nalazio izmedju Vitlejema i Hevrona, raščulo se o ovim čudnim dogadjajima po celom Izrailju, te je glas stigao i do Iroda, koji je naredio da se pokolju deca po Vitlejemu.

Naredio je da pronadju i Jovana, ali je Jelisaveta uspela da sakrije dete. Razjaren Irod poslao je dželate u hram po Zahariju, i oni su ga uz put ubili. Jelisaveta je, sa svojim sinom Jovanom, uspela da pobegne i da se sakrije u nekoj pešteri. Tu je uskoro preminula i dečak je ostao sam u pustinji na staranju Boga i andjela Božjih.

Rodjenje Svetog Jovana Krstitelja

(24. jun/7. jul)

Tropar, glas 4:
Proroče i predteče prišestvija Hristova,
dostojno voshvaliti tja nedoumjejem mi,
ljuboviju čtuščiji tja:
neplodstvo bo roždšija
i otčeje bezglasije razrješisja,
slavnim i čestnim tvojim roždestvom,
i voploščenije Sina Božija
mirovi propovjedujetsja

Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova" i na događaje „posle Kosova".
Ovde reč „KOSOVO" nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389 godine.
Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane.
Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestitotvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova.
Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera". To je večito SRPSKO OGLEDALO.
Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego Svagdana kroz svu našu istoriju.
Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca.
Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom narodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo.
Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko" ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.
Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida" ni istorijskog ni duhovnog.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski idedal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista nizašta".
To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko", za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život.
Sveti Knez Lazar

(15. jun/28. jun)

Tropar, glas 3:
Krasotu vozželjev slavi Božija,
vo zemnjej tomu blagougodil jesi:
i poručenij ti talant
dobrje vozdjelav usugubil jesi.
o njemže i podvizavsja do krove,
otonuduže i mzdu boljeznej tvojih
jako mučenik prijal jesi ot Hrista Boga:
jegože moli spastisja,
pojuščim tja Lazare.

Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.
Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.
Kako onda, tako i danas Vidovdan je vododelnica ne samo srpske istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog Hrista i Carstva Nebeskog.
Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog" istoričara izgledalo i drukčije.
Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova.