PERO SIMIĆ, SVETAC I MAGLE, Službeni list SCG, 2005.


 Pero Simić je jedan od najboljih savremenih srpskih publicista i novinara-istraživača. Svoje tekstove objavljivao je u „Večernjim novostima", „Borbi", „Dugi", „Intervju"-u, „NIN"-u, bečkom „Forumu" i „Večernjoj Moskvi". Sam ili kao koautor napisao je i devet knjiga: „Neizvesna prošlost" (1986), „Lanci dogme" (1989), „Kada Tito, Kako Tito, Zašto Tito" (1989), „Oproštaj bez milosti" (1990), „Tito agent Kominterne" (1990), „U krvavom krugu - Tito i raspad Jugoslavije" (1993, drugo izdanje pod naslovom „Slom Titovog carstva", 1999), „Ode vožd" (2001), „Vatre i potop - u vrtlogu porodičnog Srbolenda" (2001), „Srbija zemlja neobjašnjiva" (2003). Najpoznatiji je kao proučavalac istorijske ličnosti Josipa Broza Tita koja predstavlja jedan od najvećih fenomena 20. veka.

Kako je jedan čovek niotkuda, bez imena i prezimena i bilo kakvog pouzdanog podatka o njegovom identitetu, mogao da postane neprikosnoven višedecenijski vladar čitave jedne velike države u Evropi? Čoveka koji je ponavljao prvi razred, s mukom završio nižu seljačku i dva razreda šegrtske škole, njegovi savremenici pamte kao velikog gospodina prefinjenih manira, izuzetnog pijanistu, vrsnog jahača rasnih konja, velemajstora u mačevanju, za koga su uvek bile karakteristične svilene rukavice i brilijantski prsten. Skoro pola veka bio je mera svih stvari. Sve što je radio nije podlegalo kritici. Drugačijeg mišljenja nije bilo ili je brzo likvidirano. Više od samog Broza na zaštiti njegovog lika i dela radila je Partija, režim i dvorska kamarila koja ga je okružavala.

Do danas Tito je i slavljen i osporavan sa istom strašću. Oni koji ga obožavaju ne mogu da se pomire da je njegovo vreme prošlo, a oni koji u njemu vide jednog od najvećih zločinaca 20. veka isto tako traže da se njegova (ne)dela ne zaborave.

Bilo je vreme da o ovoj temi progovore najpozvaniji svedoci: istorijska dokumenta, i to ona najvažnija, iz beogradskih i moskovskih arhiva koje su sve do skoro bile nedostupne, a u kojima je Simić istraživao više od dve decenije.

Boško Obradović
17. oktobar 2006.