Nobelova nagrada za književnost za 2007. godinu

Doris Lesing, jedna od najznačajnijih britanskih književnica druge polovine dvadesetog stoleća, ovogodišnja je dobitnica Nobelove nagrade za književnost. U svojim knjigama obuhvata neke od najbitnijih društvenih problema prethodnog veka - od rasizma i feminizma, do porodice i pojedinca u savremenom društvu, te nije iznenađe što joj Nobelov komitet u Stokholmu dodeljuje ovu najprestižniju književnu nagradu u svetu uz koju ide i milion i po dolara. Laureatima Nobelove nagrade priznanja će biti uručena 10. decembra, na dan smrti Alfreda Nobela (1833 - 1896).

Tako je Lesingova među značajnim favoritima (Filip Rot, Haruki Murakami, Amos Oz, nevidljivi Tomas Pinčon...) postala prva britanska spisateljica, jedanaesta književnica-laureatkinja, trideset četvrta žena dobitnik ove nagrade. Takođe,  najstarija je dobitnica Nobelove nagrade koja se dodeljuje od 1901. godine.

Rođena je kao Doris Mej Tejlor (22. oktobar 1919) u viktorijanskoj porodici u Kermanšahu, prestonici istoimene persijske provincije, na zapadu današnjeg Irana. Odrasta u Južnoj Rodeziji (današnji Zimbabve) gde provodi detinjstvo, a sreću traži po zabačenim kolonijama. Njeni roditelji su tu kupili mnogo zemlje, jer su  pokušavali da budu farmeri, ali, s obzirom da joj je otac ostao invalid u Prvom svetskom ratu, nije im išlo. Školu napušta u trinaestoj godini. Počinje da radi, najpre kao dadilja, zatim stenograf, sekretarica, čistačica, bolničarka... Čitajući političke pamflete, ali i iz velike ljubavi prema majci, počinje  da piše u sedamnaestoj godini.

Dva braka, troje dece  i dva razvoda obeležili su njen porodični život. Nosi prezime svog drugog muža koji će mnogo godina posle njihovog zajedničkog života postati  ambasador Istočne Nemačke u Ugandi. Odbila je dve kraljevske titule za društvene zasluge (1977. i 1993), ali je prihvatila titulu počasnog pratioca britanske krune (2000).

Odbacuje tradicionalnu ulogu žene u društvu i flertuje sa komunističkim pokretom. Već prvi roman Trava peva (1950), potresno svedočanstvo o rasizmu i diskriminaciji, objavljen samo godinu dana posle dolaska u London, otkriva njen veliki književni talenat koji će joj utrti životni put i doneti svetsku slavu. Svoje odrastanje  u Južnoj Africi opisaće i u pentalogiji  Deca nasilja (1952/1969).

Objavljivanjem autobiografskog romana Zlatna beležnica (1962) stiče međunarodnu popularnost. Kritičari počinju da je identifikuju kao vodećeg feminističkog pisca. Slede romani Uputstva za silazak u pakao (1971) i Leto pre smrkavanja (1973).

Realističkom pisanju Lesingova se vraća u romanima Dnevnik dobrog komšije (1983) i Kad bi stari mogli da... (1984), objavljenim pod pseudonimom Džejn Somers. Kada je otkriven identitet pisca, zanimanje za ove knjige je naglo poraslo. Godinu dana kasnije (1985) publikuje roman Dobri teroristi, o ženi s idealima koja se priključuje terorističkoj organizaciji.

Kontroverzni roman Peto dete (1988) u  Velikoj Britaniji podiže veliku prašinu, jer se bavi psihologijom otuđenosti  u zatvorenoj društvenoj sredini i dovodi u pitanje osnovne društvene vrednosti, tj. porodicu. Radnja se dešava posle pokreta Deca cveća u Britaniji. Porodični život može da bude horor, ili to jeste: „ ... Harijet i Dejvid Lovat ostvaruju svoj san da imaju kuću, rode četvoro dece i vode srećan porodični život. Ali, kada Harijet zatrudni po peti put, ona instiktivno zna da je ova beba drugačija... Njen strah još više raste posle porođaja, kada bude suočena sa tamnim potkontinentom iz istorije ljudske rase, protiv koga ne ume da se bori...", zabeleženo je na poleđini knjige. Peto dete je jedini roman preveden sa engleskog na srpski jezik, u prevodu Tanje Slavnić. Objavila ga je  zrenjaninska Agora 2004. godine (136 str), kao 3. knjigu  u Biblioteci Agora, čiji je urednik Nenad Šaponja.

Nastavak ove knjige Ben u svetu je izašao 2000. uz veliki publicitet, a ove godine objavljuje roman Pukotina.

Nobelova nagrada joj je dodeljena za celokupno stvaralaštvo, između ostalog, zbog „epskog narativnog dara o ženskom iskustvu, koji sa skepticizmom, strašću i vizionarskom snagom posmatra ovu raspolućenu civilizaciju".

          30. oktobar 2007.                                                            Milica Baković