GRADSKA BIBLIOTEKA„VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

PREDLOG ZA KNjIGU NEDELjE

Dnevnik druge zime, Srđan Valjarević, Samizdat B92, Beograd, 2006.

Srđan Valjarević rođen je u Beogradu 1967. godine. Do sada je objavio romane „List na korici hleba" (1990), „Ljudi za stolom" (1994), knjige poezije „Džo Frejzer i 49 pesama" (1992) i „Džo Frejzer i 49 + 24 pesama" (1996). Njegov „Zimski dnevnik", objavljen 1995, do danas je zadržao status kultnog romana 90-ih godina prošlog veka, a nakon deset godina, autor je opisujući zimu 2004/2005. napisao nastavak „Dnevnik druge zime". Ove, 2007. godine, u proleće, izašao je njegov poslednji roman „Komo", koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Valjarevićeva dela su prevođena na švedski, francuski i engleski jezik. Za „Dnevnik druge zime" Valjarević je dobio dve nagrade (nagradu za jedan od deset najboljih romana u jugoistočnoj Evropi i nagradu „Biljana Jovanović", koju dodeljuje Srpsko književno društvo).

„Dnevnik druge zime" je duboko autobiografski utemeljen. Kroz lik glavnog junaka i pisca dnevnika, Valjarević je umetnički transponovao ličnu sudbinu iz vremena na koje se roman odnosi. Glavni junak u romanu vodi dnevnik tokom četiri meseca, od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. godine. Nit koja povezuje sve dnevničke beleške je zdravstveno stanje glavnog junaka, odnosno njegov postepeni oporavak od paralize stopala, koja je prouzrokovana alkoholizmom. Svakodnevne šetnje su sastavni deo njegove terapije, pa dnevnik obiluje prizorima sa beogradskih ulica. Inače, i književna kritika Valjarevića najčešće karakteriše kao tzv. urbanog pisca. Tako, događaji sa beogradskih ulica, slike uhvaćene u prolazu, ili sa prozora stana u kojem boravi, grade sliku Beograda i uopšte srpskog društva, koja je u osnovi pesimistična i ne baš svetla. Lepe slike i emocije su kod autora dnevnika vezane za sećanje na detinjstvo, za slušanje muzike, čitanje omiljenih knjiga, ili igru sa sestrićima.

Valjarevićeva proza je realistična, vrlo jednostavna, pitka i razvodnjena, sa smislom za naturalistički detalj. Ono što osvaja čitaoca je autorov ton koji je iskren i neposredan. Njegov pripovedni postupak obiluje depatetizacijom koja mnoge neobične stvari i događaje svodi u ravan običnog.

Kompozicija „Dnevnika druge zime" je vrlo precizna i dosledno sprovedena kroz ceo roman. Svaka dnevna beleška se sastoji iz tri crtice iz različitih perioda dana, a posle svakog četvrtog dana sledi po jedna pesma sa motivima iz stacionara. Tih poetskih zapisa ima 30 i oni su stihovani osvrti na život proveden među drugim teškim bolesnicima. Oni obiluju sumornim tonovima ništavila.

I tako, korak po korak, iz dana u dan, autor nas dovodi do spoznaje da izlaz svakako postoji i da je on u nama samima i u prihvatanju sebe, ali i drugih.

18. decembar 2007.                                                       Marija Radulović

GRADSKA BIBLIOTEKA „VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

PREDLOG ZA KNjIGU NEDELjE

MIĆA MILOVANOVIĆ, MOLITVA ZA OCA PROHORA,

Centar za kulturu, sport i turizam „Dragačevo", Guča, 2007.

Za ovu nedelju preporučujemo knjigu „Molitva za oca Prohora", najnovije prozno ostvarenje Milutina Miće Milovanovića, našeg sugrađanina, čije je  poetsko i prozno stvaralaštvo (a ovo je njegova osma knjiga) ponelo više priznanja.

Čovek čija je životna priča pred nama svet je ugledao 1897. godine u jednom dragačevskom selu, u kući Varagića, kršten imenom Jovan, a napustio ga 1992. godine kao monah-otac Prohor. Iako je 95 zemaljskih godina izneo na svojim plećima, u jednom delu svoje ispovesti kaže: „...Jer, sve što je ljudsko, to je ništavno i prolazno, svačiji vek proleteće kao oblak preko nebesa".

Prve pouke o pismenosti dobio je Jovan u vreme Majskog prevrata i dolaska na presto Petra Karađorđevića. Kada je počeo „Veliki rat" našao se među časnim srpskim domaćinima koji preko noći, od zemljodelaca, hrabri borci za Srbiju postadoše. Na žalost, mračne nemani, koje Srbiju u poprište zla i patnje pretvoriše, kod Prizrena zarobiše puk u kome se Jovan nalazio. Vrtlog nesreće poneo ga je dalje, do logora u Varni, gde su drugi mučitelji čekali. Sa krstom Ognjene Marije na skoro mrtvom telu, i rečima molitve na usnama, nađe se, tri godine kasnije, na svom kućnom pragu. U teškom, poratnom vremenu, kada hrabri borci na čijim je bajonetima sloboda u Srbiju stigla sada kao invalidi prose, otac Jovan se nađe da, ako ne hlebom, a ono blagom  i bogougodnom rečju nahrani i pomogne nejakima.

Taman se stare rane zalečiše, ali i mnoge nove otvoriše, a jauk, glad i smrt ponovo pohodiše Srbiju. Poče Drugi svetski rat, i ponovo se nebo ogreja na plamenu srpskih kuća, a reke nadođoše od krvi. I ponovo otac Jovan svu svoju fizičku snagu i duhovnu moć suprotstavi mržnji i moćnom tuđinskom oružju, da bi svoje komšije na kućnom pragu branio. Osvitao bi na zgarištima srpskih kuća, a noću, kada Srbe sahranjuju, šapatom zaupokojene molitve izgovarao. Gde zanoći, zoru ne dočeka. Tako je u manastiru Svete Trojice, Gojka Stojčevića, sadašnjeg Patrijarha, upoznao. Opet čudo, nepoznata sila, pomogla je da strahote Banjičkog logora nejakim telom i čeličnom voljom preživi, i svojom rukom ga provela kroz pakao Mathauzena, gde su mnogi Srbi, uz njegove, jedva čujne molitve, dušu ispustili. Posle ovog stratišta - opet iskušenje, da ode u Ašah, austrijski logor, gde je njegov otac 1916. umro. I taman kad je izgledalo da će konačno stići kući, i u miru živeti, neki njemu nepoznati Srbi zabraniše da molitve stradalima čita, a dočeka ga pretnja i doušnički šapat. Bilo mu je suđeno da sve preživi, da bi nova srpska stradanja dočekao.

Kada zatvori pročitanu knjigu, čitalac oseća da je suza za ocem Prohorom i svim srpskim mukama olakšala dušu, a otežalu misao osvetlila nadom.

          6. novembar 2007.                                                                      Dubravka Ilić