GRADSKA BIBLIOTEKA „VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

PREDLOG ZA KNjIGU NEDELjE

ORHAN PAMUK, ZOVEM SE CRVENO, Geopoetika, 2006.      

Orhan Pamuk rođen je u Istanbulu 1952. godine. Studirao je arhitekturu, a diplomirao na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta. U detinjstvu i mladosti maštao je da postane slikar, a od 1974. godine posvetio se isključivo pisanju. Ubrzo je postao laureat brojnih uglednih književnih nagrada, a prošle godine je dobio i Nobelovu nagradu za književnost.

Radnju romana Zovem se crveno Orhan Pamuk smešta u Tursku krajem 16. veka, u vreme vladavine Murata III i tačno dve decenije posle poraza turske flote u bici kod Lepanta. Turska je i dalje moćna, teritorijalno ogromna, a Zapad, iako moćniji, ipak zazire od nje. U Turskoj su i dalje snažni fundamentalisti, „muslimanski puritanci" koji postoje vekovima ali su u 16. veku posebno aktivni. I pored ovih fanatičnih protivnika „bezbožnih novotarija" Murat III „otvara" svoju zemlju za strance jer su se vremena menjala brže nego ljudi i nametala potpuno drugačije uslove života. U takvim okolnostima padišah je, u tajnosti, od najboljih istanbulskih minijaturista naručio da, ugledajući se na franačke majstore, naslikaju njegov portret kako bi ga poslao na dar venecijanskom duždu. Sukob između majstora islamske minijature, Osmana, i ljubitelja mletačkog portreta, Teče, nije samo pitanje stila, već i savesti, vere, pogleda na svet. Upravo zbog toga sultanovo opredeljenje za knjigu u kojoj bi renesansne proporcije potisnule osmanske ideale lepote, dovodi do krvavog obračuna među dvorskim umetnicima. Atmosfera straha, strepnje i nepoverenja sa dvora se prenosi i na ulice Istanbula, na kojima počinje ustanak.

U ovom romanu Orhana Pamuka san vojskovođe i vladara i san umetnika se prepliću na tragičan način: prvi je zapovest drugom, drugi je zebnja od tajne, mistika i misterija slobode. Na kraju sve se pretvori u strah od straha i smrt. Vladari imaju moć, pa time i lažnu sigurnost, da su im svi snovi vizionarski i da ne postoji žrtva koju ne treba prineti na oltar budućnosti; umetnici imaju lepotu koju treba preneti drugima. Žrtva je obično lična, ali ume biti i višeljudna. Boja takvih snova je uvek boja ljubavi, strasti i smrti - uvek crvena. 

          13. februar 2007.                                                        B. Mijailović

                                                 GRADSKA BIBLIOTEKA „VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

PREDLOG ZA KNjIGU NEDELjE

Alasdir Grej, Jadna stvorenja, Okean, 2006.

Škotski romanopisac Alasdir Grej (1934) priredio je roman „Jadna stvorenja", čiji podnaslov govori o njemu mnogo više: „Važni događaji iz mladosti Arčibalda Mekendlsa, doktora medicine i zdravstvenog inspektora Zavoda za zaštitu zdravlja Škotske". Roman je napisan na osnovu autentičnih dokumenata, koje je doktor Mekendls ostavio u rukopisu i u kojima je opisao svoje studiranje, poznanstvo sa ekscentričnim genijem-hirurgom Bogvinom Baksterom, upoznavanje i zbližavanje sa Baksterovom štićenicom Belom, koja kasnije postaje gospođa Mekendls, završava medicinu i postiže ogromne uspehe u svojoj profesiji.

Radnja romana je smeštena u osamdesete i devedesete godine devetnaestog veka i prikazuje lice i naličje kasnog viktorijanskog perioda britanske istorije. Dva glavna odredišta priče jesu gradovi Mančester i Glazgov u kojima vidimo bedu i sirotinjske četvrti, sa jedne, i napredak moderne medicine, sa druge strane. Preplitanje sudbina različitih ekscentričnih, grotesknih i često nestvarnih likova, uz kritičke osvrte na viktorijansku vladavinu, predstavljaju osnovne niti romana. Rukopis doktora Mekendlsa je pronašla, po njegovoj smrti 1911. godine, njegova supruga Viktorija i bila je zaprepašćena sadržajem priče koju je pročitala. Doktor Mekendls je svoju suprugu opisao kao veštačku tvorevinu sumanutog naučnika, ženu presađenog mozga, koja je kroz sve faze odrastanja morala da prođe za samo 3 godine. Njenog bivšeg muža, generala Blesingtona, opisao je kao čoveka koji ju je doveo do ivice nervnog sloma, a svoga učitelja doktora Bakstera kao čudovište okrenuto isključivo eksperimentisanju ljudima i njihovom psihom. Ne shvatajući alegoriju kao literarno sredstvo, imajući u vidu život koji bi za nju postao nepodnošljiv u konzervativnom škotskom društvu, doktorka Mekendls je 1914. godine spalila sve kopije rukopisa, osim jedne, kao dokaz: „da je jedničak uopšte postojao!" Rukopis je sedamdesetih godina dvadesetog veka otkrio istoričar Majkl Doneli, a dvadeset godina kasnije Alasdir Grej ga je uz kritičke napomene priredio za štampu. Roman je dobio Vitbred nagradu, jer je savremeno britansko društvo u njemu prepoznalo duhovitu kritiku jednog mračnog perioda svoje istorije, ispričanu u fantastično-alegoričnom stilu.

          30. januar 2007.                                                               Dušica Kosić

GRADSKA BIBLIOTEKA „VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

 Mirjana Mitrović, Emilija Leta, Plato, 2006.  

Ljubav i patnja zbog ljubavi sastavni su deo brojnih književnih ostvarenja i neiscrpne teme nadahnuća mnogih autora. Nesvakidašnji način na koji je ljubav opisana u delu Emilija Leta autora Mirjane Mitrović s pravom je ovaj roman svrstao u najuži izbor knjiga za NIN-ovu nagradu kritike za roman 2006. godine. U finalnom glasanju Mirjana Mitrović imala je 2 glasa, a za samo jedan glas više nagrada je pripala Svetislavu Basari.   

Mirjana Mitrović rođena je 1961. godine u Požarevcu. Autor je romana Autoportret s Milenom i zbirke pripovedaka Sveto stado. 

Vešto odabranim rečima, prikazom živopisnih predela i istorijske pozadine, mešavinom surovog i suptilnog, ispričana je  priča o ljubavi koja je nadživela svoj kraj, baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila. Svaki detalj romana je slika, svaka rečenica po jedna životna istina, svaka misao jasna poruka i odgovor na pitanje: Kad pobeđujemo, znamo li koliko gubima, a kad gubimo, koliko smo možda dobili.

Roman počinje raskidom braka između Maksima i Emilije koji nakon sedamnaest godina provedenih između borbi i čekanja, retkih susreta, s verom u ljubav, ipak odlaze svojim životnim putevima. Maksim Galerije, nekada zvani Govedar, postao je legionar, a sada se sprema da postane car. Ponesen slavom, srećan je i ponosan na sve ožiljke zadobijene u borbama.

Emilija Leta, ćerka učitelja, potekala iz porodice koja je nepravedno osiromašila, nastavlja da živi sa ožiljcima na duši i na dugom, mukotrpnom putu, koji po prvi put iskušava nezaštićena, bez porodice, po prvi put sama, uči da sa svetom oko sebe, ma koliko on surov bio, mora da živi. Ko su to stoici - pitala je oca... Od gomile reči... zapamtila je samo - izdržati. Možda je sada došao trenutak da razumem to „izdržati", mislila je Emilija...

Emilija Leta je Maksimova mladost. Jesi li ikada čula da je neko prestao da voli svoju mladost?, pitao je jednom Maksim svoju Emiliju, a da li je tako bilo... ili ga je vlast promenila...

          30. januar 2007.                                                               Nataša Popović