Španski flamenko gitarista Pako de Lusija održaće 18. oktobra koncert u Centru „Sava". De Lusija je svojevrsni revolucionar u svetu flamenka jer je u ovoj muzici gitara dugo bila tek muzička pratnja plesačima. Prava promena došla je tek pojavom Paka de Lusije, koji je svojim virtuoznim sviračkim umećem tu muziku temeljno modrenizovao obogativši je duboko ličnim interpretacijama, pritom uspevajući da sačuva njenu autentičnost.

O kakvom je vanserijskom talentu reč bilo je jasno još u ranoj mladosti Fransiska Sanča Gomesa (njegovo kršteno ime), što nije promaklo članovima njegove porodice, koji su takođe bili muzički profesionalci (otac i jedan brat gitaristi, drugi brat pevač). Prvi put je nastupio još 1958. kao jedanaestogodišnjak na lokalnom radiju u njegovom rodnom Algesirasu na krajnjem jugu Španije. Ubrzo je pobedio na državnom takmičenju gitarista, a nakon toga se pridružio flamenko trupi plesača Hosea Greka u kojoj je svirao tri godine, a prekretnica u karijeri bio je njihov odlazak na turneju po Severnoj Americi. Poznanstvo s tadašnjim „kraljem flamenka" gitaristom Sabikasom odvelo ga je na svetsku turneju tokom koje je i razvio svoj osobeni stil sviranja. Sa madridskim gitaristom Rikardom Modregom snimio je 1964. čak tri albuma („Dos guitarras flamencas", „Dos guitarras flamencas en stereo" i „Doce canciones de Federico García Lorca para guitarra"). Narednih godina najviše je sarađivao sa pevačem Kamaronom de la Islom (umro 1992), s kojim je snimio ukupno deset albuma. Bilo je to samo zagrevanje za ono što je usledilo narednih decenija, kada je Pako de Lusija stvorio solo karijeru koja je bila toliko uspešna i kod publike i kod kritike da će njegovo ime još dugo vremena biti sinonim za flamenko gitaru.

Već na prvim solo pločama - „La Fabulosa Guitarra de Paco de Lucia" (1967) i „Fantasia Flamenca" (1969) - De Lusija je pokazao dotad neviđenu sposobnost uklapanja tradicionalnog sviranja i ličnog pristupa flamenku, sa prefinjenom osećajnošću i vrhunskim tehničkim umećem kao glavnim osobinama njegove muzike. Kasnije je usledio možda najvažniji album njegove karijere, „Almoraima" iz 1976, koji je ujedno ucrtao koordinate čitavog jednog muzičkog pravca. Osim već ranije prisutnih basova i konga, on je ovim albumom dodatno proširio muzičke okvire flamenka, uključivši u velikoj meri nasleđe lokalne mavarske muzike kao i brazilsku rumbu, uklopljene u bosa nova ugođaj, što je ploči donelo novu svežinu, živahnost i senzualnost.

Najveću popularnost u Evropi stekao je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kao saradnik Čika Korije, i naročito kao član sastava „The Guitar Trio", u kojem su osim njega bili još Leri Korijel i Džon Meklaflin. Korijela je kasnije zamenio Al di Meola, a trio je snimio tri albuma. U isto vreme De Lusija je sa svojim bendom „Paco de Lucia Sextet" snimio prvi od njihova tri albuma. Iako je širom sveta poznat pre svega kao flamenko gitarista, ovaj muzičar je saradnjom sa velikanima raznih muzičkih pravaca pokazao da mu je jednako udobno i u džezu, fanku, klasičnoj i vorld muzici.

Od početka karijere pa do za sada njegovog poslednjeg albuma „Cositas Buenas" (Dobre male stvari, 2004), Pako de Lusija je snimio preko trideset albuma, a upravo je potonjim, prema ocenama mnogih kritičara, krunisao svoju karijeru. „Samo je majstor kojeg uopšte više nije ni briga za lovorike mogao da napravi tako nešto", napisao je o ovom albumu Tom Jurek sa sajta allmusic.com.
„Nikad nisam zaboravio na korene moje muzike, jer bih tada izgubio samog sebe", rekao je u jednom intervjuu. „Tokom cele karijere želeo sam samo da se jednom rukom držim tradicije, a drugom da grebem i kopam po raznim mestima pokušavajući da donesem nešto novo u flamenko."

Pako de Lusija je u Beogradu do sada nastupao nekoliko puta, tri puta u Centru „Sava" sa svojom grupom i jedanput kao član grupe „The Guitar Trio". Sasvim je moguće da je ovo i poslednji Pakov dolazak u Srbiju, budući da njegovo zdravlje popušta.