GRADSKA BIBLIOTEKA „VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

PREDLOG ZA KNjIGU NEDELjE

ORHAN PAMUK, ZOVEM SE CRVENO, Geopoetika, 2006.      

Orhan Pamuk rođen je u Istanbulu 1952. godine. Studirao je arhitekturu, a diplomirao na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta. U detinjstvu i mladosti maštao je da postane slikar, a od 1974. godine posvetio se isključivo pisanju. Ubrzo je postao laureat brojnih uglednih književnih nagrada, a prošle godine je dobio i Nobelovu nagradu za književnost.

Radnju romana Zovem se crveno Orhan Pamuk smešta u Tursku krajem 16. veka, u vreme vladavine Murata III i tačno dve decenije posle poraza turske flote u bici kod Lepanta. Turska je i dalje moćna, teritorijalno ogromna, a Zapad, iako moćniji, ipak zazire od nje. U Turskoj su i dalje snažni fundamentalisti, „muslimanski puritanci" koji postoje vekovima ali su u 16. veku posebno aktivni. I pored ovih fanatičnih protivnika „bezbožnih novotarija" Murat III „otvara" svoju zemlju za strance jer su se vremena menjala brže nego ljudi i nametala potpuno drugačije uslove života. U takvim okolnostima padišah je, u tajnosti, od najboljih istanbulskih minijaturista naručio da, ugledajući se na franačke majstore, naslikaju njegov portret kako bi ga poslao na dar venecijanskom duždu. Sukob između majstora islamske minijature, Osmana, i ljubitelja mletačkog portreta, Teče, nije samo pitanje stila, već i savesti, vere, pogleda na svet. Upravo zbog toga sultanovo opredeljenje za knjigu u kojoj bi renesansne proporcije potisnule osmanske ideale lepote, dovodi do krvavog obračuna među dvorskim umetnicima. Atmosfera straha, strepnje i nepoverenja sa dvora se prenosi i na ulice Istanbula, na kojima počinje ustanak.

U ovom romanu Orhana Pamuka san vojskovođe i vladara i san umetnika se prepliću na tragičan način: prvi je zapovest drugom, drugi je zebnja od tajne, mistika i misterija slobode. Na kraju sve se pretvori u strah od straha i smrt. Vladari imaju moć, pa time i lažnu sigurnost, da su im svi snovi vizionarski i da ne postoji žrtva koju ne treba prineti na oltar budućnosti; umetnici imaju lepotu koju treba preneti drugima. Žrtva je obično lična, ali ume biti i višeljudna. Boja takvih snova je uvek boja ljubavi, strasti i smrti - uvek crvena. 

          13. februar 2007.                                                        B. Mijailović